Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку на основу одредби члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11, 49/13-УС и 74/13-УС) који се у овој парници примењује на основу члана 506. став 2. истог закона и налази да је ревизија неоснована.

У спроведеном поступку нема битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља се јавила на оглас истакнут на трафици за рад код тужене. Тужиља је обавила разговор са туженом власницом радње и њеним супругом, који су јој предочили да се ради о обуци да би имала обавезу продаје робе и евидентирање продаје и да ће је по завршетку обуке уколико буде задовољила радом примити у радни однос. Уговор закључен између странака 05.04.2011. године је насловљен као уговор о вршењу привремених и повремених послова, којим се тужиља као извршилац посла обавезала на пријем и продају робе два сата дневно, пет дана у недељи или по жељи, на рад под надзором и да новчана накнада није предвиђена. Према уговору од 04.07.2011. године, који је насловљен као уговор о обуци радника тужена се обавезала да омогући услове за нормалну обуку радника на једном од својих малопродајних објеката. Прописано је да обука траје минимум 15 дана по 4 до 5 сати дневно уз присуство стално запосленог радника и да може трајати и дуже због специфичности вођења документације. Тужиља је обављала послове код тужене у периоду од 08.03. до 30.07.2011. године. Боравак на раду је прилагођавала својим обавезама те је појединих дана у току обуке проводила 3 до 4 сата на послу а у току јула 2011. године извесно време је проводила и по 8 сати у току дана. Тужиља је током рада имала вербални конфликт са комшијом због чега је интервенисала полиција. Власница радње је обећала да ће у случају да буде задовољна радом тужиље ислатити неки вид стимулације, те је тужиља и исплаћена износом од 15.000,00 динара. Тужиља није пружила доказе о висини зараде и доприносе за које је сматрала да јој припадају.

На утврђено чињенично стање правилно је побијаном одлуком примењено материјално право и то одредбе члана 201. Закона о раду одбијањем тужбеног захтева. Наводи ревизије о погрешној примени материјалног права нису основани.

Побијаном одлуком је правилно оцењено да је тужиља у радњи тужене обављала рад у својству лица које жели стручно усавршавање и стицање посебних знања и способности за рад у трговини. Правилним тумачењем закључених уговора и садржине ангажовања тужиље код тужене у спорном петомесечном периоду изведен је правилан закључак о правној природи рада тужиље и то да оба уговора представљају уговоре о стручном оспособљавању и усавршавању из члана 201. став 1. тачка 2. Закона о раду иако је уговор од 05.04.2011. године, сачињен на унапред одштампаном обрасцу, насловљен као уговор о привременом и повременом обављању послова. Ради се о обављању послова ван радног односа а исплаћена накнада нема карактер зараде већ накнаде за труд и напоре у сагледавању оспособљавања. Стога нису испуњени законски услови за признање радног односа у спорном периоду и исплату разлике зараде и доприноса.

Прихватајући разлоге другостепеног суда, Врховни касациони суд није детаљније образлагао одлуку, јер се даљим образлагањем не би постигло ново тумачење права нити допринело уједначеном тумачењу права.

Врховни касациони суд није образлагао ни наводе ревизије, којима се супротно члану 407. став 2. ЗПП побијана одлука оспорава због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Са изнетих разлога одлучено је као у изреци пресуде на основу члана 414. Закона о парничном поступку.

                                                                                   Председник већа-судија

                                                                                   Миломир Николић,с.р.