Odlučujući o žalbama stranaka Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž2 66/2015 od 11.02.2015. godine odbio kao neosnovane žalbe tužilje i tuženog i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 3759/13 od 18.12.2013. godine, dopunjenu dopunskom presudom P2 3759/13 od 28.11.2014. godine (stav prvi izreke) i odbio zahtev tužilje i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13 – US, 55/14), pa je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka predviđena članom 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je otac tužilje rođene 21.07.1992. godine, koja je student, sa statusom studenta na budžetu, Visoke zdravstene škole strukovnih studija u Beogradu, tužilja živi u porodičnom domaćinstvu sa majkom koja nema obavezu izdržavanja prema drugim licima osim prema tužilji, majka tužilje je zaposlena i ostvaruje mesečne prihode u iznosu od 29.341,00 dinar; tuženi je nakon razvoda braka sa majkom tužilje zasnovao novu bračnu zajednicu u kojoj ima dva maloletna deteta, supruga tuženog nije zaposlena, a tuženi je zaposlen – radi kao taksista i ostvaruje dnevnu zaradu u iznosu od 1.500,00 dinara – 2.000,00 dinara. Utvrđene su stambene prilike i tužilje i tuženog, kao i činjenica da ni tužilja ni tuženi, a ni majka tužilje nemaju nepokretnu imovinu u svojini; visina iznosa koji je tužilja izdvojila za kupovinu udžbenika, kao i iznosa koji tuženi mesečno izdvaja za otplatu kredita. Presudom donetom 24.02.1994. godine tuženi je obavezan da počev od 06.09.1993. godine doprinosi izdržavanju tužilje sa 20% ukupnih mesečnih primanja, ta odluka nije menjana. Za zadovoljenje osnovnih životnih potreba tužilje, prema utvrđenju nižestepenih sudova, potreban je iznos od 25.000,00 dinara mesečno.

Na utvrđeno činjenično stanje sudovi su pravilno primenili materijalno pravo – odredbu člana 155. stav 2., 160. – 162. Porodičnog zakona.

Nije osnovan revizijski navod tuženog o pogrešnoj primeni odredbe člana 155. stav 4. Porodičnog zakona i tvrdnja da je usvajanje zahteva tužilje, odnosno njegovo obavezivanje da učestvuje u izdržavanju tužilje očigledna nepravda za njega, s obzirom da je tužilja punoletna i u mogućnosti da doprinosi svom izdržavanju iako je na redovnom školovanju.

Primenom kriterijuma za određivanje izdržavanja propisanih odredbom člana 160. Porodičnog zakona nižestepeni sudovi su pravilno našli da je tuženi dužan, a i da je u mogućnosti da za izdržavanje tužilje plaća iznos od 10.000,00 dinara mesečno, da je taj iznos u skladu sa potrebama tužilje i istovremeno u skladu sa mogućnostima tuženog i da se njime ne ugrožava egzistencija tuženog i lica prema kojima ima obavezu izdržavanja. Ovo naročito kada se ima u vidu zanimanje tuženog i činjenica da samo od njegovog angažovanja i napora zavisi visina zarade koju mesečno ostvaruje. Tačno je da je tužilja u mogućnosti da doprinosi svom izdržavanju, ali ta okolnost sama po sebi ne vodi automatski prestanku prava tužilje na izdržavanje od tuženog ni zaključku da obaveza izdržavanja tužilje predstavlja za tuženog očiglednu nepravdu u smislu člana 155. stav 4. Porodičnog zakona. Da su nižestepeni sudovi imali u vidu da je tužilja punoletna i da je u mogućnosti da sopstvenim radom doprinosi svom izdržavanju i da su te okolnosti ocenili prilikom određivanja visine doprinosa tuženog proizlazi iz činjenice da su obavezali tuženog da za izdržavanje tužilje plaća iznos od 10.000,00 dinara mesečno. Iznosom od 10.000,00 dinara tužilja samo delimično može da zadovolji svoje osnovne životne potrebe, pa će pored dosuđenog iznosa i iznosa koji će za njeno izdržavanje plaćati njena majka, svakako morati da se potrudi da sama obezbedi preostala sredstva potrebna za život i zadovoljenje potreba koje su uobičajene za devojku njenih godina, koja se školuje i živi u gradskoj sredini i koja pored osnovnih potreba vezanih za ishranu, stanovanje, odevanje, održavanje higijene ima i potrebe koje se odnose na školovanje, obrazovanje, razonodu i sl.

Inače, tuženi do zaključenja glavne rasprave, a ni u postupku po žalbi nije predložio ni jedan dokaz na okolnost ugroženosti svog zdravstvenog stanja, što je njegova obaveza u smislu člana 228. ZPP, ukoliko je tuženi bolestan, odnosno ukoliko ima određene zdravstvene smetnje koje utiču na njegovu radnu sposobnost, pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova o radnoj sposobnosti tuženog (rođen 19.07.1970. godine) i mogućnostima da stiče zaradu, odnosno o njegovim mogućnostima kao dužnika izdržavanja u smislu člana 160. stav 3. Porodičnog zakona.

Svim ostalim revizijskim navodima tuženi osporava utvrđeno činjenično stanje. Takve navode Vrhovni kasacioni sud nije cenio s obzirom da odredba člana 407. stav 2. ZPP isključuje mogućnost izjavljivanja revizije zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Iz navedenih razloga, revizija tuženog nije osnovana, pa je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Milomir Nikolić,s.r.