Одлучујући о жалбама странака Апелациони суд у Београду је пресудом Гж2 66/2015 од 11.02.2015. године одбио као неосноване жалбе тужиље и туженог и потврдио пресуду Првог основног суда у Београду П2 3759/13 од 18.12.2013. године, допуњену допунском пресудом П2 3759/13 од 28.11.2014. године (став први изреке) и одбио захтев тужиље и туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка (став други изреке).

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку у смислу члана 408. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13 – УС, 55/14), па је нашао да ревизија туженог није основана.

У проведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка предвиђена чланом 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању тужени је отац тужиље рођене 21.07.1992. године, која је студент, са статусом студента на буџету, Високе здравстене школе струковних студија у Београду, тужиља живи у породичном домаћинству са мајком која нема обавезу издржавања према другим лицима осим према тужиљи, мајка тужиље је запослена и остварује месечне приходе у износу од 29.341,00 динар; тужени је након развода брака са мајком тужиље засновао нову брачну заједницу у којој има два малолетна детета, супруга туженог није запослена, а тужени је запослен – ради као таксиста и остварује дневну зараду у износу од 1.500,00 динара – 2.000,00 динара. Утврђене су стамбене прилике и тужиље и туженог, као и чињеница да ни тужиља ни тужени, а ни мајка тужиље немају непокретну имовину у својини; висина износа који је тужиља издвојила за куповину уџбеника, као и износа који тужени месечно издваја за отплату кредита. Пресудом донетом 24.02.1994. године тужени је обавезан да почев од 06.09.1993. године доприноси издржавању тужиље са 20% укупних месечних примања, та одлука није мењана. За задовољење основних животних потреба тужиље, према утврђењу нижестепених судова, потребан је износ од 25.000,00 динара месечно.

На утврђено чињенично стање судови су правилно применили материјално право – одредбу члана 155. став 2., 160. – 162. Породичног закона.

Није основан ревизијски навод туженог о погрешној примени одредбе члана 155. став 4. Породичног закона и тврдња да је усвајање захтева тужиље, односно његово обавезивање да учествује у издржавању тужиље очигледна неправда за њега, с обзиром да је тужиља пунолетна и у могућности да доприноси свом издржавању иако је на редовном школовању.

Применом критеријума за одређивање издржавања прописаних одредбом члана 160. Породичног закона нижестепени судови су правилно нашли да је тужени дужан, а и да је у могућности да за издржавање тужиље плаћа износ од 10.000,00 динара месечно, да је тај износ у складу са потребама тужиље и истовремено у складу са могућностима туженог и да се њиме не угрожава егзистенција туженог и лица према којима има обавезу издржавања. Ово нарочито када се има у виду занимање туженог и чињеница да само од његовог ангажовања и напора зависи висина зараде коју месечно остварује. Тачно је да је тужиља у могућности да доприноси свом издржавању, али та околност сама по себи не води аутоматски престанку права тужиље на издржавање од туженог ни закључку да обавеза издржавања тужиље представља за туженог очигледну неправду у смислу члана 155. став 4. Породичног закона. Да су нижестепени судови имали у виду да је тужиља пунолетна и да је у могућности да сопственим радом доприноси свом издржавању и да су те околности оценили приликом одређивања висине доприноса туженог произлази из чињенице да су обавезали туженог да за издржавање тужиље плаћа износ од 10.000,00 динара месечно. Износом од 10.000,00 динара тужиља само делимично може да задовољи своје основне животне потребе, па ће поред досуђеног износа и износа који ће за њено издржавање плаћати њена мајка, свакако морати да се потруди да сама обезбеди преостала средства потребна за живот и задовољење потреба које су уобичајене за девојку њених година, која се школује и живи у градској средини и која поред основних потреба везаних за исхрану, становање, одевање, одржавање хигијене има и потребе које се односе на школовање, образовање, разоноду и сл.

Иначе, тужени до закључења главне расправе, а ни у поступку по жалби није предложио ни један доказ на околност угрожености свог здравственог стања, што је његова обавеза у смислу члана 228. ЗПП, уколико је тужени болестан, односно уколико има одређене здравствене сметње које утичу на његову радну способност, па је правилан закључак нижестепених судова о радној способности туженог (рођен 19.07.1970. године) и могућностима да стиче зараду, односно о његовим могућностима као дужника издржавања у смислу члана 160. став 3. Породичног закона.

Свим осталим ревизијским наводима тужени оспорава утврђено чињенично стање. Такве наводе Врховни касациони суд није ценио с обзиром да одредба члана 407. став 2. ЗПП искључује могућност изјављивања ревизије због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Из наведених разлога, ревизија туженог није основана, па је Врховни касациони суд на основу члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа-судија,

Миломир Николић,с.р.