Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a, nakon dostavljanja primerka zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, održao sednicu veća, u smislu člana 490. ZKP-a, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog B.P. se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) u vezi člana 4. ZKP. Naime, odbrana smatra da nakon donošenja rešenja od strane istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu 28.01.1998. godine, kojom je krivični postupak protiv okrivljenog B.P. i dr. pravnosnažno obustavljen usled odustanka javnog tužioca, nije mogao biti vođen krivični postupak, koji je predmet ocene po ovom zahtevu, jer je po sada važećem ZKP morao biti primenjen član 4. ZKP kojim je propisano pravilo ne bis in idem, odnosno da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen - kao u ovom konkretnom slučaju u odnosu na okrivljenog B.P.

Takođe, zahtevom se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP uz obrazloženje da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na: iskazu okrivljenog D.P. datom bez prisustva advokata, što po sadašnjem ZKP a i po ZKP iz 2001. godine, nije zakonito, iz kog razloga je isti iskaz morao biti izdvojen iz spisa predmeta i na njemu se ne bi mogle zasnivati pobijane pravnosnažne odluke; te se pravnosnažne presude zasnivaju na krivičnoj prijavi, što je takođe protivno ZKP.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud ove navode zahtevu branioca okrivljenog B.P. ocenjuje kao neosnovane.

Pre svega, odredbom člana 197. Ustava Republike Srbije propisana je zabrana povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata: „Zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo. Izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona. Odredba krivičnog zakona može imati povratno dejstvo samo ako je blaža za učinioca krivičnog dela“.

Nadalje, iz spisa predmeta proizlazi da su procesne radnje, na koje se ukazuje zahtevom, sprovedene u postupku i po odredbama ZKP koji je bio na snazi u vreme njihovog preduzimanja, te se na tako pribavljenim dokazima presude mogu zasnivati. S`obzirom na to da su identični navodi, kao u podnetom zahtevu, već isticani u žalbi branioca okrivljenog B.P. i da Vrhovni kasacioni sud prihvata razloge žalbenog suda date na stranama 3, 4, 5 i 6 presude Kž1 308/2015 od 04.06.2015. godine, kao jasne, argumentovane i dovoljne, to na njih upućuje u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP.

Osim toga, podnetim zahtevom se ukazuje i na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i 438. stav 1. tačka 11) ZKP ali s`obzirom na to da navedene povrede nisu predviđene članom 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP kao razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, to o ovom delu zahteva Vrhovni kasacioni sud nije meritorno odlučivao.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. ZKP-a, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                             Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                                                  Dragiša Đorđević, s.r.