Врховни касациони суд је, у смислу члана 488. став 1. ЗКП-а, након достављања примерка захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, одржао седницу већа, у смислу члана 490. ЗКП-а, о којој није обавестио Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, налазећи да њихово присуство седници већа није неопходно и да није од значаја за доношење одлуке, на којој седници је размотрио списе предмета са пресудама против којих је захтев поднет, те је по оцени навода и предлога у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости није основан.

Поднетим захтевом браниоца окривљеног Б.П. се указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) у вези члана 4. ЗКП. Наиме, одбрана сматра да након доношења решења од стране истражног судије Окружног суда у Београду 28.01.1998. године, којом је кривични поступак против окривљеног Б.П. и др. правноснажно обустављен услед одустанка јавног тужиоца, није могао бити вођен кривични поступак, који је предмет оцене по овом захтеву, јер је по сада важећем ЗКП морао бити примењен члан 4. ЗКП којим је прописано правило ne bis in idem, односно да нико не може бити гоњен за кривично дело за које је одлуком суда правноснажно ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или је поступак правноснажно обустављен - као у овом конкретном случају у односу на окривљеног Б.П.

Такође, захтевом се указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП уз образложење да се побијане правноснажне пресуде заснивају на: исказу окривљеног Д.П. датом без присуства адвоката, што по садашњем ЗКП а и по ЗКП из 2001. године, није законито, из ког разлога је исти исказ морао бити издвојен из списа предмета и на њему се не би могле заснивати побијане правноснажне одлуке; те се правноснажне пресуде заснивају на кривичној пријави, што је такође противно ЗКП.

Међутим, Врховни касациони суд ове наводе захтеву браниоца окривљеног Б.П. оцењује као неосноване.

Пре свега, одредбом члана 197. Устава Републике Србије прописана је забрана повратног дејства закона и других општих аката: „Закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство. Изузетно, само поједине одредбе закона могу имати повратно дејство, ако то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона. Одредба кривичног закона може имати повратно дејство само ако је блажа за учиниоца кривичног дела“.

Надаље, из списа предмета произлази да су процесне радње, на које се указује захтевом, спроведене у поступку и по одредбама ЗКП који је био на снази у време њиховог предузимања, те се на тако прибављеним доказима пресуде могу заснивати. С`обзиром на то да су идентични наводи, као у поднетом захтеву, већ истицани у жалби браниоца окривљеног Б.П. и да Врховни касациони суд прихвата разлоге жалбеног суда дате на странама 3, 4, 5 и 6 пресуде Кж1 308/2015 од 04.06.2015. године, као јасне, аргументоване и довољне, то на њих упућује у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП.

Осим тога, поднетим захтевом се указује и на битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП и 438. став 1. тачка 11) ЗКП али с`обзиром на то да наведене повреде нису предвиђене чланом 485. став 4. у вези става 1. ЗКП као разлог за подношење овог ванредног правног лека од стране окривљеног преко браниоца, то о овом делу захтева Врховни касациони суд није мериторно одлучивао.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је, на основу одредаба члана 30. став 1. Закона о уређењу судова, применом члана 491. став 1. ЗКП-а, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник,                                                                                                             Председник већа-судија,

Олгица Козлов, с.р.                                                                                                                  Драгиша Ђорђевић, с.р.