Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanje tužilje na rad.

Prema članu 139. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“ broj 88/2017 i 27/2018), u radni odnos u ustanovi može da bude primljeno lice, pod uslovima propisanim zakonom i to ako: 1) ima odgovarajuće obrazovanje; 2) ima psihičku, fizičku i zdravstvenu sposobnost za rad sa decom i učenicima; 3) nije osuđivano pravnosnažnom presudom za krivično delo za koje je izrečena bezuslovna kazna zatvora u trajanju od najmanje 3 meseca, kao i za krivična dela, između ostalog, za krivična dela primanje ili davanje mita, bez obzira na izrečenu krivičnu sankciju i za koje nije u skladu sa zakonom utvrđeno diskriminatorno ponašanje; 4) ima državljanstvo Republike Srbije; 5) zna srpski jezik i jezik na kojem ostvaruje obrazovno-vaspitni rad. Uslovi iz stava 1. ovog člana dokazuju se prilikom prijema u radni odnos i proveravaju se u toku rada (stav 2.). Dokaz o ispunjenosti uslova iz stava 1. tačka 1, 3. do 5. ovog člana sastavni su deo prijave na konkurs, a dokaz iz stava 1. tačka 2. ovog člana pribavlja se pre zaključenja ugovora o radu. Po članu 167. stav 2. istog Zakona, zaposlenom prestaje radni odnos ako se u toku radnog odnosa utvrdi da ne ispunjava uslove iz člana 139. stav 1. ovog zakona ili ako odbije da se podvrgne lekarskom pregledu u nadležnoj zdravstvenoj ustanovi na zahtev direktora.

Iz navedenih zakonskih odredaba sledi da su za rad sa decom i učenicima u ustanovi potrebni određeni uslovi i to ne samo u tranutku zasnivanja radnog odnosa, već i u toku rada, jer ustanova ima zakonsku obavezu da uslove za prijem u radni odnos proverava i u toku rada. Kod nesporne činjenice da je tužilja pravnosnažnom presudom oglašena krivom za krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 6. u vezi stava 1. KZ, neosnovani su revizijski navodi da navedeni propis ne govori o proveri postojanosti uslova u toku trajanja radnog odnosa, niti o mogućnosti otkaza ugovora o radu u slučaju da se ti uslovi promene, već samo o ispunjenosti uslova prilikom zasnivanja radnog odnosa. Suprotno navodima revizije, osuđivanost pravnosnažnom presudom za krivična dela primanja ili davanja mita predstavlja razlog za prestanak radnog odnosa u ustanovi, bez obzira na izrečenu krivičnu sankciju, odnosno način izvršenja krivične sankcije, s obzirom da zaposleni u tom slučaju ne ispunjava uslove za rad u ustanovi propisane posebnim zakonom.

Neosnovano se u reviziji ukazuje da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti rok zastarelosti iz člana 184. stav 1. Zakona o radu, kao opšteg zakonskog propisa koji važi za sve zaposlene, u slučaju otkaza ugovora o radu. Po članu 1. stav 1. navedenog zakona prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada uređuju se ovim zakonom i posebnim zakonom u skladu sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama. To znači da se odrebe Zakona o radu primenjuju na zaposlene čiji radni odnos nije regulisan posebnim zakonom, ili u delu koji nije regulisan posebnim zakonom. Imajući u vidu da je za zaposlene u sistemu obrazovanja i vaspitanja donet poseban zakon, koji između ostalog reguliše i prestanak radnog odnosa u slučaju kada se u toku rada utvrdi da zaposleni ne ispunjava neki od uslova za prijem u radni odnos (član 139. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja), to su nižestepeni sudovi odlučujući o osnovanosti zahteva tužilje pravilno primenili navedene odredbe posebnog zakona. Zbog toga nije bilo mesta primeni rokova zastarelosti iz člana 184. Zakona o radu koji se odnose na otkaz ugovora o radu zbog neostvarivanja rezultata rada i odsustva potrebnih znanja i sposobnosti, skrivljene povrede radne obaveze i narušavanja radne discipline, kao i kada je zaposleni pravnosnažno osuđen za krivično delo na radu ili u vezi sa radom, a što sve ovde nije slučaj. Kako je tužilji prestao radni odnos, jer ne ispunjava uslove za rad propisane posebnim zakonom, to tužena nije u obavezi da tužilju vrati na rad u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić