Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су одбили тужбени захтев за поништај решења о престанку радног односа и враћање тужиље на рад.

Према члану 139. став 1. Закона о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС“ број 88/2017 и 27/2018), у радни однос у установи може да буде примљено лице, под условима прописаним законом и то ако: 1) има одговарајуће образовање; 2) има психичку, физичку и здравствену способност за рад са децом и ученицима; 3) није осуђивано правноснажном пресудом за кривично дело за које је изречена безусловна казна затвора у трајању од најмање 3 месеца, као и за кривична дела, између осталог, за кривична дела примање или давање мита, без обзира на изречену кривичну санкцију и за које није у складу са законом утврђено дискриминаторно понашање; 4) има држављанство Републике Србије; 5) зна српски језик и језик на којем остварује образовно-васпитни рад. Услови из става 1. овог члана доказују се приликом пријема у радни однос и проверавају се у току рада (став 2.). Доказ о испуњености услова из става 1. тачка 1, 3. до 5. овог члана саставни су део пријаве на конкурс, а доказ из става 1. тачка 2. овог члана прибавља се пре закључења уговора о раду. По члану 167. став 2. истог Закона, запосленом престаје радни однос ако се у току радног односа утврди да не испуњава услове из члана 139. став 1. овог закона или ако одбије да се подвргне лекарском прегледу у надлежној здравственој установи на захтев директора.

Из наведених законских одредаба следи да су за рад са децом и ученицима у установи потребни одређени услови и то не само у транутку заснивања радног односа, већ и у току рада, јер установа има законску обавезу да услове за пријем у радни однос проверава и у току рада. Код неспорне чињенице да је тужиља правноснажном пресудом оглашена кривом за кривично дело примање мита из члана 367. став 6. у вези става 1. КЗ, неосновани су ревизијски наводи да наведени пропис не говори о провери постојаности услова у току трајања радног односа, нити о могућности отказа уговора о раду у случају да се ти услови промене, већ само о испуњености услова приликом заснивања радног односа. Супротно наводима ревизије, осуђиваност правноснажном пресудом за кривична дела примања или давања мита представља разлог за престанак радног односа у установи, без обзира на изречену кривичну санкцију, односно начин извршења кривичне санкције, с обзиром да запослени у том случају не испуњава услове за рад у установи прописане посебним законом.

Неосновано се у ревизији указује да је у конкретном случају требало применити рок застарелости из члана 184. став 1. Закона о раду, као општег законског прописа који важи за све запослене, у случају отказа уговора о раду. По члану 1. став 1. наведеног закона права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада уређују се овим законом и посебним законом у складу са ратификованим међународним конвенцијама. То значи да се одребе Закона о раду примењују на запослене чији радни однос није регулисан посебним законом, или у делу који није регулисан посебним законом. Имајући у виду да је за запослене у систему образовања и васпитања донет посебан закон, који између осталог регулише и престанак радног односа у случају када се у току рада утврди да запослени не испуњава неки од услова за пријем у радни однос (члан 139. став 1. Закона о основама система образовања и васпитања), то су нижестепени судови одлучујући о основаности захтева тужиље правилно применили наведене одредбе посебног закона. Због тога није било места примени рокова застарелости из члана 184. Закона о раду који се односе на отказ уговора о раду због неостваривања резултата рада и одсуства потребних знања и способности, скривљене повреде радне обавезе и нарушавања радне дисциплине, као и када је запослени правноснажно осуђен за кривично дело на раду или у вези са радом, а што све овде није случај. Како је тужиљи престао радни однос, јер не испуњава услове за рад прописане посебним законом, то тужена није у обавези да тужиљу врати на рад у смислу члана 191. став 1. Закона о раду.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић