Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 455/20 od 20.02.2020. godine, prvim stavom izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavovima prvom, drugog, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom, osmom, devetom i desetom izreke, i u delu stava jedanaestog izreke kojim je obavezana tužena – protivtužilja da tužilji – protivtuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 337.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude, do isplate, a žalba tužene – protivtužilje u tom delu odbijena kao neosnovana. Drugim stavom izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka, u ostalom delu stava jedanaestog izreke prvostepene presude i odbijen je zahtev tužilje – protivtužene da se obaveže tužena – protivtužilja da joj na dosuđeni iznos troškova od 337.300,00 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu od 12.09.2019. godine do izvršnosti presude, kao neosnovan. Trećim stavom izreke, odbijen je zahtev tužilje – protivtužene za naknadu troškova postupka po žalbi, u iznosu od 16.500,00 dinara, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužena – protivtužilja je blagovremeno izjavila reviziju, iz svih zakonskih razloga.

Tužilja – protivtužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 87/18) i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje da druge bitne povrede koje bi bile od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene na poslovima ... radnika na osnovu ugovora o radu od 01.11.2006. godine. Tužilja je, shodno odredbi člana 1. ugovora bila dužna da na ovim poslovima organizuje rad, da odgovora za kontakte sa klijentima i državnim institucijama za zaštitu intelektualne svojine, a kojim poslovima se većim delom bavi poslodavac, da je zasnovala radni odnos kod tužene sa punim radnim vremenom počev od 01.11.2006. godine (član 2.), sa ugovorenom zaradom (član 8. i 9.). Članom 11. stav 2. i 3. ugovora o radu ugovoreno je da se zaposleni obavezuje da na teritoriji Republike Srbije ne obavlja poslove koje je obavljao kod poslodavca u svoje ime i za svoj račun, kao i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica bez saglasnosti poslodavca, a poslodavac se obavezuje da u skladu sa stavom 2. ovog člana isplati zaposlenom 24 zarade i doprinose, dok je odredbom člana 9. propisano da se isplata zarade vrši u dva dela, i to prvi deo na tekući račun zaposlenog, a drugi deo zarade u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS isplatom zaposlenog preko blagajne poslodavca. Tužena je tužilji dostavila upozorenje od 05.09.2012. godine, na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu iz razloga propisanih članom 179. tačka 1. Zakona o radu, jer tužilja u dužem vremenskom periodu ne ostvaruje rezultate rada i ne pokazuje radnu sposobnost shodno potrebama poslodavca i pored više usmenih upozorenja. Tužilja je podnela odgovor na upozorenje, a rešenjem o otkazu ugovora o radu od 20.09.2012. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu od 01.11.2006. godine, zbog neostvarivanja rezultata rada i neposedovanja radne sposobnosti shodno potrebama poslodavca. U upozorenju, niti u rešenju o otkazu, tužena nije konkretizovala razloge koji se odnose na neostvarivanje rezultata rada i neposedovanja radne sposobnosti, shodno potrebama poslodavca, nije bilo pisanih primedbi na rad tužilje od strane tužene, a ni od strane klijenata. Osim toga, tužilji nije ostavljen rok za korekciju od strane tužene kao poslodavca, a tužena je tužilji usmeno saopštila da joj se otkazuje ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom na administrativnim poslovima. Visina naknade štete po osnovu izgubljene zarade za utuženi period utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su, najpre nalazeći da su prigovori tužene o nedostatku aktivne i pasivne legitimacije neosnovani, zaključili da je tužbeni zahtev tužilje osnovan, jer je u ovom slučaju tužena ispoštovala samo zakonsku obavezu dostave pisanog upozorenja, bez navođenja konkretnih razloga u čemu se sastoji neostvarivanje rezultata rada tužilje, a nema ni dokaza da su zaposlenoj date instrukcije za poboljšanje vršenja posla u smislu Preporuke broj 166. uz Konvenciju MOR-158, zbog čega je osporeno rešenje poništeno i obavezana tužena da tužilju vrati na rad, kao i da joj naknadi štetu zbog izgubljene zarade, sa pripadajućim doprinosima. Imajući u vidu da je klauzula zabrane konkurencije stvar autonomije ugovarača, kao što je to i ugovaranje zarade u smislu člana 9. ugovora o radu, protivtužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je stanovište nižestepenih sudova o osnovanosti tužbenog i protivtužbenog zahteva.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05 ... 54/09), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, ili nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi.

Kod navedenog, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pobijana presuda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava. Otkaz ugovora o radu dat zaposlenom je zakonit ako je postojao propisani opravdan razlog za otkaz i ako je otkaz dat u zakonom propisanoj proceduri. Neostvarivanje predviđenih rezultata u radu ne može biti osnov za prestanak radnog odnosa ako prethodno nisu utvrđena merila kojima se taj osnov bliže određuje. Tužilji je otkaz dat iz razloga neostvarivanja radnih rezultata u dužem vremenskom periodu. Međutim nisu navedene konkretne radnje tužilje, odnosno propuštanja preduzimanja radnji od strane tužilje, koja su suprotna ugovorenim aktom tužene, a koja su rezultirala neostvarivanjem radnih ciljeva. Pored navedenog, da bi radni odnos zaposlenom prestao na zakonit način zbog neostvarivanja rezultata rada, poslodavac je dužan da zaposlenom da odgovarajuće instrukcije i pisano upozorenje uz ostavljanje primerenog roka za poboljšanje rada. Istrukcije podrazumevaju određivanje radnih ciljeva koji se moraju ostvariti, a zadatak koji se postavlja zaposlenom mora biti objektivno izvodljiv u određenom vremenskom periodu. Da bi otkaz iz ovog otkaznog razloga bio zakonit potrebno je da zaposleni objektivno mogući zadatak nije ostvario svojom krivicom, nečinjenjem ili nedovoljnim činjenjem. Stoga instrukcije podrazumevaju i davanje konkretnih uputstava kako da zaposleni obavlja svoje dužnosti na zadovoljavajući način u okviru i po isteku određenog roka za poboljšanje rada i rezultata rada. S obzirom da je u rešenju tužene otkazni razlog paušalan i uopšten, i da tuženi nije tužilji dao konkretne instrukcije za ostvarenje radnih zadataka koje je pred nju postavio, po oceni ovoga suda nisu ispunjeni uslovi propisani članom 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu za zakoniti otkaz, pa je pobijano rešenje poništeno kao nezakonito.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepenom odlukom pravilno poništeno pobijano rešenje tužene, uz obavezu tužene da tužilju, na njen zahtev, vrati na rad, naknadi štetu u visini izgubljene zarade uz uplatu odgovarajućih doprinosa jer to u skladu sa odredbom člana 191. stav 1. i 2. Zakona o radu, predstavlja zakonsku pravnu posledicu nezakonitog prestanka radnog odnosa. Visina štete zbog izgubljene zarade je pravilno utvrđena, a na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, koje tužena nije osporavala, zbog čega su revizijski navodi kojima se ista osporava ocenjeni kao neosnovani.

Odredbom člana 45. stav 1. Zakona o advokaturi (,,Službeni glasnik RS“ broj 31/11 i 24/12), propisano je da dva ili više advokata mogu ugovorom, kojim uređuju međusobne poslovne i imovinske odnose, osnovati zajedničku advokatsku kancelariju (u daljem tekstu: zajednička kancelarija), a stavom 5. istog člana da zajednička kancelarija nema svojstvo pravnog lica.

Kako zajednička advokatska kancelarija u smislu navedene odredbe Zakona o advokaturi nema svojstvo pravnog lica, to su revizijski navodi kojima se osporava pasivna legitimacija tužene neosnovani, jer je tužena kao advokat iz advokatske kancelarije pasivno legitimisana za vođenje ovog spora.

Ostali revizijski navodi predstavljaju ponavljanje navoda isticanih u žalbenom postupku koje je drugostepeni sud cenio i u pobijanoj odluci dao jasne, potpune i pravilne razloge iz kojih proizilazi neosnovanost revizijskih razloga, a koje ovaj sud u svemu prihvata.

Iz iznetih razloga, a na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 165. Zakona o parničnom postupku odbio zahtev tužilje za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer se ne radi o neophodnim troškovima iz člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić