Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 455/20 од 20.02.2020. године, првим ставом изреке, потврђена је првостепена пресуда у ставовима првом, другог, трећем, четвртом, петом, шестом, седмом, осмом, деветом и десетом изреке, и у делу става једанаестог изреке којим је обавезана тужена – противтужиља да тужиљи – противтуженој на име трошкова парничног поступка исплати износ од 337.300,00 динара, са законском затезном каматом од извршности пресуде, до исплате, а жалба тужене – противтужиље у том делу одбијена као неоснована. Другим ставом изреке, преиначено је решење о трошковима парничног поступка, у осталом делу става једанаестог изреке првостепене пресуде и одбијен је захтев тужиље – противтужене да се обавеже тужена – противтужиља да јој на досуђени износ трошкова од 337.300,00 динара исплати законску затезну камату од 12.09.2019. године до извршности пресуде, као неоснован. Трећим ставом изреке, одбијен је захтев тужиље – противтужене за накнаду трошкова поступка по жалби, у износу од 16.500,00 динара, као неоснован.

Против правноснажне пресуде донесене у другом степену, тужена – противтужиља је благовремено изјавила ревизију, из свих законских разлога.

Тужиља – противтужена је поднела одговор на ревизију.

Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку применом члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 87/18) и нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ревизијом се не указује да друге битне повреде које би биле од утицаја на законитост и правилност побијане одлуке.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код тужене на пословима ... радника на основу уговора о раду од 01.11.2006. године. Тужиља је, сходно одредби члана 1. уговора била дужна да на овим пословима организује рад, да одговора за контакте са клијентима и државним институцијама за заштиту интелектуалне својине, а којим пословима се већим делом бави послодавац, да је засновала радни однос код тужене са пуним радним временом почев од 01.11.2006. године (члан 2.), са уговореном зарадом (члан 8. и 9.). Чланом 11. став 2. и 3. уговора о раду уговорено је да се запослени обавезује да на територији Републике Србије не обавља послове које је обављао код послодавца у своје име и за свој рачун, као и за рачун другог правног или физичког лица без сагласности послодавца, а послодавац се обавезује да у складу са ставом 2. овог члана исплати запосленом 24 зараде и доприносе, док је одредбом члана 9. прописано да се исплата зараде врши у два дела, и то први део на текући рачун запосленог, а други део зараде у износу од 800 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС исплатом запосленог преко благајне послодавца. Тужена је тужиљи доставила упозорење од 05.09.2012. године, на постојање разлога за отказ уговора о раду из разлога прописаних чланом 179. тачка 1. Закона о раду, јер тужиља у дужем временском периоду не остварује резултате рада и не показује радну способност сходно потребама послодавца и поред више усмених упозорења. Тужиља је поднела одговор на упозорење, а решењем о отказу уговора о раду од 20.09.2012. године, тужиљи је отказан уговор о раду од 01.11.2006. године, због неостваривања резултата рада и непоседовања радне способности сходно потребама послодавца. У упозорењу, нити у решењу о отказу, тужена није конкретизовала разлоге који се односе на неостваривање резултата рада и непоседовања радне способности, сходно потребама послодавца, није било писаних примедби на рад тужиље од стране тужене, а ни од стране клијената. Осим тога, тужиљи није остављен рок за корекцију од стране тужене као послодавца, а тужена је тужиљи усмено саопштила да јој се отказује уговор о раду због престанка потребе за њеним радом на административним пословима. Висина накнаде штете по основу изгубљене зараде за утужени период утврђена је на основу налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су, најпре налазећи да су приговори тужене о недостатку активне и пасивне легитимације неосновани, закључили да је тужбени захтев тужиље основан, јер је у овом случају тужена испоштовала само законску обавезу доставе писаног упозорења, без навођења конкретних разлога у чему се састоји неостваривање резултата рада тужиље, а нема ни доказа да су запосленој дате инструкције за побољшање вршења посла у смислу Препоруке број 166. уз Конвенцију МОР-158, због чега је оспорено решење поништено и обавезана тужена да тужиљу врати на рад, као и да јој накнади штету због изгубљене зараде, са припадајућим доприносима. Имајући у виду да је клаузула забране конкуренције ствар аутономије уговарача, као што је то и уговарање зараде у смислу члана 9. уговора о раду, противтужбени захтев је одбијен као неоснован.

По оцени Врховног касационог суда правилно је становиште нижестепених судова о основаности тужбеног и противтужбеног захтева.

Одредбом члана 179. став 1. тачка 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05 ... 54/09), прописано је да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом ако запослени не остварује резултате рада, или нема потребна знања и способности за обављање послова на којима ради.

Код наведеног, по оцени Врховног касационог суда побијана пресуда заснована је на правилној примени материјалног права. Отказ уговора о раду дат запосленом је законит ако је постојао прописани оправдан разлог за отказ и ако је отказ дат у законом прописаној процедури. Неостваривање предвиђених резултата у раду не може бити основ за престанак радног односа ако претходно нису утврђена мерила којима се тај основ ближе одређује. Тужиљи је отказ дат из разлога неостваривања радних резултата у дужем временском периоду. Међутим нису наведене конкретне радње тужиље, односно пропуштања предузимања радњи од стране тужиље, која су супротна уговореним актом тужене, а која су резултирала неостваривањем радних циљева. Поред наведеног, да би радни однос запосленом престао на законит начин због неостваривања резултата рада, послодавац је дужан да запосленом да одговарајуће инструкције и писано упозорење уз остављање примереног рока за побољшање рада. Иструкције подразумевају одређивање радних циљева који се морају остварити, а задатак који се поставља запосленом мора бити објективно изводљив у одређеном временском периоду. Да би отказ из овог отказног разлога био законит потребно је да запослени објективно могући задатак није остварио својом кривицом, нечињењем или недовољним чињењем. Стога инструкције подразумевају и давање конкретних упутстава како да запослени обавља своје дужности на задовољавајући начин у оквиру и по истеку одређеног рока за побољшање рада и резултата рада. С обзиром да је у решењу тужене отказни разлог паушалан и уопштен, и да тужени није тужиљи дао конкретне инструкције за остварење радних задатака које је пред њу поставио, по оцени овога суда нису испуњени услови прописани чланом 179. став 1. тачка 1. Закона о раду за законити отказ, па је побијано решење поништено као незаконито.

Сходно изнетом, Врховни касациони суд налази да је првостепеном одлуком правилно поништено побијано решење тужене, уз обавезу тужене да тужиљу, на њен захтев, врати на рад, накнади штету у висини изгубљене зараде уз уплату одговарајућих доприноса јер то у складу са одредбом члана 191. став 1. и 2. Закона о раду, представља законску правну последицу незаконитог престанка радног односа. Висина штете због изгубљене зараде је правилно утврђена, а на основу налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке, које тужена није оспоравала, због чега су ревизијски наводи којима се иста оспорава оцењени као неосновани.

Одредбом члана 45. став 1. Закона о адвокатури (,,Службени гласник РС“ број 31/11 и 24/12), прописано је да два или више адвоката могу уговором, којим уређују међусобне пословне и имовинске односе, основати заједничку адвокатску канцеларију (у даљем тексту: заједничка канцеларија), а ставом 5. истог члана да заједничка канцеларија нема својство правног лица.

Како заједничка адвокатска канцеларија у смислу наведене одредбе Закона о адвокатури нема својство правног лица, то су ревизијски наводи којима се оспорава пасивна легитимација тужене неосновани, јер је тужена као адвокат из адвокатске канцеларије пасивно легитимисана за вођење овог спора.

Остали ревизијски наводи представљају понављање навода истицаних у жалбеном поступку које је другостепени суд ценио и у побијаној одлуци дао јасне, потпуне и правилне разлоге из којих произилази неоснованост ревизијских разлога, а које овај суд у свему прихвата.

Из изнетих разлога, а на основу члана 414. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Врховни касациони суд је на основу овлашћења из члана 165. Закона о парничном поступку одбио захтев тужиље за накнаду трошкова одговора на ревизију, јер се не ради о неопходним трошковима из члана 154. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

Слађана Накић Момировић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић