Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je preko punomoćnika blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu reviziju na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14) i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba ZPP iz člana 374. stav 2. tačka 2. na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, kp.br. ... bila je upisana u LN br. ... za KO ..., ukupne površine 381 m2, od čega je zemljište pod zgradom – objektom površine 130 m2, a zemljište uz zgradu – objekat površine 251 m2, na ime tuženih VV i GG sa udelima od po 1/9, EE sa udelom od 4/9 i ĐĐ sa udelom od 3/9. Između ĐĐ kao poklonodavca i njenog sina, tuženog BB kao poklonoprimca, zaključen je ugovor o poklonu nepokretnosti čiji je predmet i 3/9 sporne kp.br. ... KO ..., a koji je overen pred Opštinskim sudom u Surdulici pod Ov. br. .../... dana 08.12.2008. godine. Po promeni 72/08 na osnovu ugovora o poklonu, umesto ĐĐ upisan je BB sa udelom od 3/9. Tuženi DD i tužena GG su naslednici sada pok. EE, te je DD vlasnik ¾, a GG ¼ predmetne nepokretnosti. ĐĐ je preminula dana 04.02.2012. godine, te je tuženi BB oglašen za jedinog zakonskog naslednika njene zaostavštine i to pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici O br. 302/2012 od 13.06.2012. godine. Prema iskazima tužilje, tuženog DD, tuženog VV, svedoka ĐĐ, ŽŽ i ZZ, tužilja je sa pok. ĐĐ zaključila usmeni ugovor o kupoprodaji 1974. godine, a predmet istog je udeo od 3/9 na kp. br. ... KO ... . Tužilja je od kupoprodaje predmetne nepokretnosti bila u državini sporne nepokretnosti, u celosti je isplatila kupoprodajnu cenu na koji način je u celosti realizovan kupoprodajni ugovor i sve vreme je sa pok. ĐĐ vodila pregovore oko prenosa prava svojine na spornoj nepokretnosti, ali do smrti sada pok. ĐĐ prenos nije izvršen.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan, da je tužilja vlasnik 3/9 idealnog dela predmetne nepokretnosti, kao i da je ugovor o poklonu nepokretnosti zaključen između sada pok. ĐĐi tuženog BB ništav pravni posao shodno članu 103. stav 1. ZOO, jer je tužilja pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti stekla pre nego što je ĐĐ raspolagala istom imovinom ugovorom o poklonu i to po osnovu usmenog kupoprodajnog ugovra koji je realizovan u celosti, saglasno odredbi člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Apelacioni sud u Nišu je odlučujući o žalbi tuženog BB iz ... preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, utvrđujući da tužilja u smislu člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa nije bila savestan držalac predmetne nepokretnosti, jer je znala da nema pravno valjan osnov za sticanje prava svojine, odnosno susvojine, na šta ukazuje sačinjen ugovor o poklonu predmetne nepokretnosti zaključen između sada pok. ĐĐ kao poklonodavca i tuženog BB kao poklonoprimca i s obzirom da sada pok. ĐĐ kao prodavac nije htela da sa tužiljom sačini pisani ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti, pa je tužilja znala da je predmetna nepokretnost svojina sada pok. ĐĐ.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda činjenično stanje nepotpuno utvrđeno. Naime, pobijanom presudom drugostepeni sud nije na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja na drugačiji način primenio materijalno pravo preinačavajući prvostepenu presudu, već je izvršio ocenu dokaza na drugačiji način i na osnovu izmenjenog činjeničnog stanja odbio je tužbeni zahtev tužilje u celosti (što je mogao učiniti jedino da je postupio po članu 383. stav 3. i 4. ZPP, a nije). Navedeno proizlazi iz činjenice da se činjenično stanje iz nižestepenih odluka razlikuje u odnosu na utvrđenje savesnosti tužilje, što je od značaja na donošenje pravilne i zakonite odluke u ovoj parnici. Ovo sa razloga što je prvostepeni sud u postupku utvrdio i dao razloge u svojoj presudi da je tužilja od izvršenje usmene kupoprodaje predmetne nepokretnosti i isplaćene kupoprodajne cene 1974. godine bila u savesnoj, nesmetanoj, mirnoj i neprekidnoj državini iste, da je učestvovala u adaptaciji objekta na kp.br. ... i finansijski i fizički, da je objekat izdavala u zakup, a zakupnina je njoj plaćana, što je pored saslušanih svedoka svojim iskazom u svojstvu stranke potvrdio i tuženi BB, navodeći da ni on ni njegova majka ĐĐ, ni otac od 1974. godine nisu odlazili u spornu nepokretnost, nisu je koristili ni učestvovali u njenoj adaptaciji. Zbog navedenog nisu jasni navodi, niti su dati razlozi drugostepenog suda na osnovu čega je drugostepeni sud zaključio da je prvostepeni sud pravilno utvrdio prema iskazima sveodka i stranaka da je tužilja od 1974. godine do utuženja znala da suvlasnički udeo od 3/9 sporne nepokretnosti predstavlja svojinu sada pok. ĐĐ, koja nije nikada pristala da sa tuženom zaključi pisani ugovor o kupoprodaji. Ovo tim pre što je prvostepeni sud u postupku utvrdio na osnovu iskaza parničnih stranaka i saslušanih svedoka da je tužilja na osnovu usmenog ugovora o kupoprodaji sporne nepokretnosti, koji u celosti realizovan, stupila u posed iste, a ni prvostepeni ni drugostepeni sud nisu utvrđivali savesnost tužilje u smislu da li ista veruje u punovažnost pravnog osnova (usmenog ugovora o kupoprodaji) da li osnovano smatra da je kupljena nepokretnost njena, znači da li je u opravdanoj zabludi o njenom pravu na nepokretnost, te da nije imala razloga za sumnju, obzirom da je predmetni usmeni ugovor u celosti realizovan, a ostalo je samo da se izvrši „prenos“ i zaključi pisani ugovor o kupoprodaji, zbog čega se više puta obraćala prodavcu, te da li je tužilja zaista bila u mirnoj neprekidnoj i nesmetanoj državini više od dvadeset godina od izvršene kupoprodaje 1974. godine ili ne.

Odredbom člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina.

Iz navedene zakonske odredbe proizlazi da je vanredni održaj zapravo konsolidacija pravnog stanja sa faktičkim stanjem. Za vanredni održaj zakonitost se ne traži, traži se savesnost, koja se pretpostavlja. Međutim, to je oboriva zakonska pretpostavka, pa ako neko tvrdi da postoji nesavesnost, onda je dužan da to dokaže, jer je na njemu teret dokazivanja.

Kako je zbog kontradiktornog utvrđenja savesnosti tužilje i datih razloga u nižestepenim presudama činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, to je pobijana drugostepena presuda morala biti ukinuta. U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti i doneti pravilnu i na zakonom zasnovanu odluku.

Ukinuta je i odluka u delu izreke pod stavom dva u odnosu na utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o poklonu, jer za donošenje pravilne i zakonite odluke u tom delu od uticaja je pravilno i zakonito odlučivanje o prvom delu tužbenog zahteva tužilje u odnosu na utvrđivanje prava svojine – susvojine na predmetnoj nepokretnosti.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

Sa iznetih razloga, primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci rešenja.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić