Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), i utvrdio da je revizija neosnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP-a, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile prvo u vanbračnoj zajednici od 1989. godine, a potom su brak zaključile dana ...1996. godine. Zajednica života parničnih stranaka trajala je do maja 2004. godine kada je njihov brak razveden presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P 1925/05. Pre zaključenja braka sa tuženom, tužilac je imao svoju firmu, počev od 1988. godine, koja se bavila proizvodnjom i uzgojem ... proizvoda i hrane. Tužena je takođe imala svoju firmu osnovanu 1993. godine. Firma tužioca je pripojena firmi tužene 28.11.1997. godine tako što je osnovano zajedničko preduzeće „VV“ u kome je udeo tužioca opredeljen u procentu od 46% a tužene u procentu od 54%. Tužena je upisana kao direktor a tužilac kao zamenik direktora tog preduzeća koje je brisano iz Registra privrednih subjekata u postupku stečaja 02.12.2010. godine. Preduzeće se bavilo uzgojem ... proizvoda koji su prodavani, kako u Srbiji tako i u inostranstvu. Tuženoj je utvrđena invalidnost prve kategorije počev od 1984. godine od kada je primalac invalidske penzije. U Mađarskoj banci, tužena je otvorila devizni račun na svoje ime na koji je uložen novac u iznosu od 207.015,13 evra, a taj novac tužena je dobila od svojih roditelja koji su prodali svoju imovinu – imanje i kuću. Devizni račun otvoren je u Mađarskoj pošto je ćerka tužene u to vreme bila u poseti svom stricu u Americi pa je tuženoj bilo lakše da joj sa računa u Mađarskoj banci pošalje novac. Sa istog računa tužena je podigla novac koji joj je bio potrebna radi kupovine stana svojoj ćerki. Stan u ... u Ulici ... broj .. površine 39m2, kupljen je na osnovu kupoprodajnog ugovora zaključenog 11.03.1998. godine, a overenog pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem Ov ../98, na ime tužene, od sredstava ostvarenih zajedničkim radom parničnih stranaka. Za vreme trajanja vanbračne i bračne zajednice u periodu od ukupno 15 godina (od 1989. do 2004. godine), tužilac je pretežno obavljao poslove u zajedničkoj firmi, dok kućne poslove nije obavljao. Tužena nije fizički radila u zajedničkom preduzeću ali je pomagala tako što je obavljala poslove korespndencije sa poslovnim partnerima, odnosno kupcima, pronalazila radnike i komunicirala sa njima, delimično obavljala poslove domaćinstva tako što se starala i organizovala nabavke za domaćinstvo i održavala higijenu u čemu su joj pomagale žene koje su angažovale parnične stranke. Tužiočevi sinovi iz prethodnog braka boravili su u jednom periodu sa parničnim strankama, ali sa njima nisu živeli.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužena, usled invalidnosti prve kategorije, nije bila u mogućnosti da obavlja bilo kakve poslove dok je tužilac neposredno bio angažovan oko zajedničkog posla i sticanja prihoda pa je zaključio da doprinos tužioca iznosi 70% a doprinos tužene 30% . U skladu s tim, utvrdio je suvlasništvo tužioca na predmetnom stanu sa udelom od 7/10 idealnih delova. Tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud tuženu obaveže da mu isplati iznos od 186.300,00 evra, sa pripadajućom kamatom, prvostepeni sud je odbio jer tužilac nije dokazao da su sredstva na računu u Mađarskoj njegova novčana sredstva, već su to sredstva koja su stavljena na račun tužene, kao njena posebna imovina kojom je ona samostalno raspolagala.

Drugostepeni sud je, na osnovu održane rasprave, prihvatio zaključak prvostepenog suda o tome da iznos od 186.300,00 evra predstavlja posebnu imovinu tužene, na osnovu odredbe člana 168. stav 2. i 169. Porodičnog zakona. Međutim, suprotno stavu prvostepenog suda o većem udelu tužioca u sticanju zajedničke imovine tokom trajanja braka a s tim u vezi i njegovom suvlasničkom udelu na predmetnom stanu od 7/10 idealnih delova, drugostepeni sud je zaključio da su udeli parničnih stranaka u sticanju zajedničke imovine tokom trajanja braka jednaki jer ni tužilac ni tužena nisu dokazali svoj veći udeo u sticanju. Takav zaključak drugostepeni sud je zasnovao na činjenici da su troškovi života i domaćinstva zajednice parničnih stranaka podmirivani isključivo od prihoda i to prvo od posebnih firmi tužioca i tužene a zatim iz njihove zajedničke firme, u čijem radu su oboje bili angažovani tako što se tužilac brinuo o svakodnevnom funkcionisanju i radu preduzeća dok je tužena obavljala korespondenciju i kontakt sa klijentima i drugim pravnim licima u pogledu rada i plasiranja proizvoda, kao i pretežan deo kućnih poslova.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je odluka drugostepenog suda pravilna.

Odredbom člana 171. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, jer je tako propisano odredbom člana 180. stav 2. istog Zakona. Veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine, kako je propisano stavom 3. odredbe člana 180. Porodičnog zakona. Na osnovu odredbe člana 168. stav 2. Porodičnog zakona, imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu.

U konkretnom slučaju, novac na računu u banci u Mađarskoj je posebna imovina tužene pošto nije stečen radom tokom trajanja zajednice života parničnih stranaka već ga je tužena dobila od njenih roditelja (na poklon), a utrošen je za potrebe školovanja i kupovine stana ćerki tužene. Predmetni stan stečen je u toku braka parničnih stranaka kupoprodajnim ugovorom, tako što su njegovom sticanju stranke podjednako doprinele, odnosno ni tužilac ni tužena nisu dokazali svoj veći udeo u sticanju te imovine.

Tužilac u reviziji ukazuje da je on organizovao uređenje prostora u predmetnom stanu i finansirao njegovo uređenje pošto je tužena invalid prve kategorije i nije u mogućnosti da fizički radi. Međutim, svoj veći udeo u sticanju te imovine tuženi nije dokazao, a bio je dužan u smislu odredbe člana 228. ZPP-a. Takođe nije dokazao da njemu pripada, kao posebna imovina, novac na računu tužene u mađarskoj banci dok je tužena, suprotno tome, tu činjenicu dokazala, odnosno dokazala je da je na račun otvoren u mađarskoj banci položila novac koji je dobila od roditelja, što znači da se radi o njenoj posebnoj a ne o posebnoj imovini tužioca.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 2. ZPP-a.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP-a.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić