Prema navedenoj odredbi, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu potrebno je dozvoliti odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje zbog odstupanja pobijane presude od sudske prakse u primeni člana 388. Zakona o obligacionim odnosima, u situaciji kada je u toku krivičnog postupka istaknut imovinskopravni zahtev, pa je zato odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiljina revizija osnovana.

Tužilja je tužbom podnetom 17.10.2014. godine, preinačenom podneskom od 13.01.2016. godine, tražila naknadu nematerijalne štete. U tužbi i tokom postupka tvrdila je da joj je tuženi 23.08.2010. godine naneo tešku telesnu povredu zbog koje je trpela fizičke bolove i strah, kao i duševne bolove zbog naruženosti i umanjenja opšte životne aktivnosti. Tuženi je istakao prigovor zastarelosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, zbog događaja od navedenog dana protiv tuženog su pokrenuti prekršajni i krivični postupak. Prekršajni postupak je pravnosnažno okončan rešenjem Prekršajnog suda u Leskovcu Pr 2740/11 od 25.01.2013. godine o obustavi postupka zbog nastupanja apsolutne zastarelosti njegovog vođenja, a krivični postupak je okončan pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Leskovcu K 1233/12 od 18.09.2014. godine kojom je, na osnovu člana 422. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postpuku, optužba odbijena. Tužilja je zbog nanete teške telesne povrede trpela fizičke bolove određenog intenziteta i dužine trajanja, a u štetnom događaju i nakon toga trpela je i strah koji nije ostavio trajne posledice u vidu duševne poremećenosti.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev zbog zastarelosti tužiljinog potraživanja. Po nalaženju tog suda, u ovom slučaju se o zastarelosti potraživanja naknade štete odlučuje na osnovu člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer je krivični postupak vođen protiv tuženog pravnosnažno završen presudom kojom je optužba odbijena, a od dana kada tužilja tvrdi da joj je naneta telesna povreda (23.08.2010. godine) do dana podnošenja tužbe (17.10.2014. godine) istekao je zakonom predviđeni rok zastarelosti.

Po stanovištu drugostepenog suda, pravilan je zaključak nižestepenog suda da je zahtev za naknadu štete zastareo, imajući u vidu da je tužiljina povreda nastala 23.08.2010. godine i da je tužba podneta 17.10.2014. godine, po proteku roka iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Žalbene navode tužilje da je zastarelost prekinuta isticanjem imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku taj sud je ocenio kao neosnovane iz dva razloga. Prvo, zato što je uvidom u spis Osnovnog suda u Leskovcu K 1233/12 utvrdio da je imovinskopravni zahtev istaknut tek 12.08.2014. godine, po proteku roka iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, a zatim i sa pozivom na pravila o dokazivanju i teretu dokazivanja, sa obrazloženjem da tužilja tokom postupka nije ukazivala na činjenicu kako je u krivičnom postupku istakla imovinskopravni zahtev, a uvid u krivični spis je predložila samo radi utvrđivanja načina na koji je postupak okončan, a ne i radi utvrđivanja te činjenice.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se izjavljenom revizijom tužilje ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima, relevantnim za pitanje zastarelosti u ovom sporu, propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za 3 godine od kada je oštećeni saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju u roku od 5 godina od nastanka štete (član 376. stav 2. i 2); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388).

Naknada štete prouzrokovane po bilo kom osnovu spada u imovinskopravne sporove za čije raspravljanje i odlučivanje je nadležan sud u parničnom postupku, u smislu člana 1. ZPP. Ipak, oštećeno lice koje smatra da mu je šteta naneta izvršenjem krivičnog dela, ima pravo da potražuje naknadu štete u samom krivičnom postupku isticanjem imovinskopravnog zahteva, što je predviđeno odredbama Zakonika o krivičnom postuku. Dakle, oštećeni u skladu sa merodavnim procesnim pravom može tražiti naknadu štete bilo podnošenjem tužbe u parničnom postupku, bilo isticanjem imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku.

S tim u vezi, po stanovištu revizijskog suda, isticanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku radi naknade štete, u pogledu pravnih dejstava na rok zastarelosti, izjednačava se sa podnošenjem tužbe u parničnom postupku radi naknade štete. Na takav pravni zaključak upućuje odredba člana 388. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da se zastarevanje prekida i svakom drugom radnjom poverioca preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja. U ove radnje koje imaju karakter prekida zastarelosti, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, spada i podnošenje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku.

U konkretnom slučaju, tužilja je u krivičnom postupku vođenom protiv tuženog podnela imovinskopravni zahtev kojim je prekinula rok zastarelosti potraživanja naknade štete i za sve vreme trajanja tog krivičnog postupka postojao je prekid zastarelosti, odnosno nisu tekli rokovi vezani za taj institut materijalnog prava. Pravnosnažnim okončanjem krivičnog postupka zastarelost je počela teći iznova od dana kada je taj postupak okončan, u smislu člana 392. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, a protek roka zastarelosti nastupa istekom poslednjeg dana rokova predviđenih članom 376. stav 1. i 2. tog Zakona.

Prvostepeni sud je u ovom sporu osnovanost istaknutog prigovora zastarelosti cenio ne vodeći računa o tome da je tužilja u krivičnom postupku podnela imovinskopravni zahtev, a drugostepeni sud je tu činjenicu imao u vidu ali je istu smatrao irelevantnom za drugačiju odluku po tom pitanju iz razloga koji se, imajući izloženo u vidu, ne mogu prihvatiti.

Zbog pogrešnog pravnog stava o zastarelosti potraživanja, činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno – nije utvrđeno da li je tuženi naneo tužilji telesne povrede i prouzrokovao štetu za koju bi odgovarao u skladu sa članovima 154. stav 1. i 158. Zakona o obligacionim odnosima, niti su posebno cenjene činjenice koje su, ukoliko se utvrdi odgovornost tuženog, bitne za odluku o pravu tužilje na naknadu nematerijalne štete i njenu visinu.

Iz tih razloga, presude nižestepenih sudova su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će upotpuniti činjenično stanje u smislu izloženog, a istaknuti prigovor zastarelosti oceniti primenom člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, uz vođenje računa o tome da je isticanjem imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku nastupio prekid roka zasterelosti i da je po pravnosnažnom okončanju tog krivičnog postupka rok zastarelosti ponovo počeo da teče.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić