Према наведеној одредби, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни касациони суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија).

По оцени Врховног касационог суда, у овом спору потребно је дозволити одлучивање о посебној ревизији тужиље због одступања побијане пресуде од судске праксе у примени члана 388. Закона о облигационим односима, у ситуацији када је у току кривичног поступка истакнут имовинскоправни захтев, па је зато одлучено као у првом ставу изреке.

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је тужиљина ревизија основана.

Тужиља је тужбом поднетом 17.10.2014. године, преиначеном поднеском од 13.01.2016. године, тражила накнаду нематеријалне штете. У тужби и током поступка тврдила је да јој је тужени 23.08.2010. године нанео тешку телесну повреду због које је трпела физичке болове и страх, као и душевне болове због наружености и умањења опште животне активности. Тужени је истакао приговор застарелости.

Према утврђеном чињеничном стању, због догађаја од наведеног дана против туженог су покренути прекршајни и кривични поступак. Прекршајни поступак је правноснажно окончан решењем Прекршајног суда у Лесковцу Пр 2740/11 од 25.01.2013. године о обустави поступка због наступања апсолутне застарелости његовог вођења, а кривични поступак је окончан правноснажном пресудом Општинског суда у Лесковцу К 1233/12 од 18.09.2014. године којом је, на основу члана 422. став 1. тачка 1. Законика о кривичном постпуку, оптужба одбијена. Тужиља је због нанете тешке телесне повреде трпела физичке болове одређеног интензитета и дужине трајања, а у штетном догађају и након тога трпела је и страх који није оставио трајне последице у виду душевне поремећености.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио тужбени захтев због застарелости тужиљиног потраживања. По налажењу тог суда, у овом случају се о застарелости потраживања накнаде штете одлучује на основу члана 376. став 1. и 2. Закона о облигационим односима, јер је кривични поступак вођен против туженог правноснажно завршен пресудом којом је оптужба одбијена, а од дана када тужиља тврди да јој је нанета телесна повреда (23.08.2010. године) до дана подношења тужбе (17.10.2014. године) истекао је законом предвиђени рок застарелости.

По становишту другостепеног суда, правилан је закључак нижестепеног суда да је захтев за накнаду штете застарео, имајући у виду да је тужиљина повреда настала 23.08.2010. године и да је тужба поднета 17.10.2014. године, по протеку рока из члана 376. став 1. Закона о облигационим односима. Жалбене наводе тужиље да је застарелост прекинута истицањем имовинскоправног захтева у кривичном поступку тај суд је оценио као неосноване из два разлога. Прво, зато што је увидом у спис Основног суда у Лесковцу К 1233/12 утврдио да је имовинскоправни захтев истакнут тек 12.08.2014. године, по протеку рока из члана 376. Закона о облигационим односима, а затим и са позивом на правила о доказивању и терету доказивања, са образложењем да тужиља током поступка није указивала на чињеницу како је у кривичном поступку истакла имовинскоправни захтев, а увид у кривични спис је предложила само ради утврђивања начина на који је поступак окончан, а не и ради утврђивања те чињенице.

По оцени Врховног касационог суда, основано се изјављеном ревизијом тужиље указује на погрешну примену материјалног права.

Одредбама Закона о облигационим односима, релевантним за питање застарелости у овом спору, прописано је: да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за 3 године од када је оштећени сазнао за штету и за лице које је штету учинило, а у сваком случају у року од 5 година од настанка штете (члан 376. став 2. и 2); да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања (члан 388).

Накнада штете проузроковане по било ком основу спада у имовинскоправне спорове за чије расправљање и одлучивање је надлежан суд у парничном поступку, у смислу члана 1. ЗПП. Ипак, оштећено лице које сматра да му је штета нанета извршењем кривичног дела, има право да потражује накнаду штете у самом кривичном поступку истицањем имовинскоправног захтева, што је предвиђено одредбама Законика о кривичном постуку. Дакле, оштећени у складу са меродавним процесним правом може тражити накнаду штете било подношењем тужбе у парничном поступку, било истицањем имовинскоправног захтева у кривичном поступку.

С тим у вези, по становишту ревизијског суда, истицање имовинскоправног захтева у кривичном поступку ради накнаде штете, у погледу правних дејстава на рок застарелости, изједначава се са подношењем тужбе у парничном поступку ради накнаде штете. На такав правни закључак упућује одредба члана 388. Закона о облигационим односима којом је прописано да се застаревање прекида и сваком другом радњом повериоца предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања. У ове радње које имају карактер прекида застарелости, по оцени Врховног касационог суда, спада и подношење имовинскоправног захтева у кривичном поступку.

У конкретном случају, тужиља је у кривичном поступку вођеном против туженог поднела имовинскоправни захтев којим је прекинула рок застарелости потраживања накнаде штете и за све време трајања тог кривичног поступка постојао је прекид застарелости, односно нису текли рокови везани за тај институт материјалног права. Правноснажним окончањем кривичног поступка застарелост је почела тећи изнова од дана када је тај поступак окончан, у смислу члана 392. став 3. Закона о облигационим односима, а протек рока застарелости наступа истеком последњег дана рокова предвиђених чланом 376. став 1. и 2. тог Закона.

Првостепени суд је у овом спору основаност истакнутог приговора застарелости ценио не водећи рачуна о томе да је тужиља у кривичном поступку поднела имовинскоправни захтев, а другостепени суд је ту чињеницу имао у виду али је исту сматрао ирелевантном за другачију одлуку по том питању из разлога који се, имајући изложено у виду, не могу прихватити.

Због погрешног правног става о застарелости потраживања, чињенично стање није у потпуности утврђено – није утврђено да ли је тужени нанео тужиљи телесне повреде и проузроковао штету за коју би одговарао у складу са члановима 154. став 1. и 158. Закона о облигационим односима, нити су посебно цењене чињенице које су, уколико се утврди одговорност туженог, битне за одлуку о праву тужиље на накнаду нематеријалне штете и њену висину.

Из тих разлога, пресуде нижестепених судова су морале бити укинуте и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.

У поновљеном суђењу првостепени суд ће употпунити чињенично стање у смислу изложеног, а истакнути приговор застарелости оценити применом члана 376. став 1. и 2. Закона о облигационим односима, уз вођење рачуна о томе да је истицањем имовинскоправног захтева у кривичном поступку наступио прекид рока застерелости и да је по правноснажном окончању тог кривичног поступка рок застарелости поново почео да тече.

Укинута је и одлука о трошковима поступка јер зависи од коначног исхода спора.

Са свега наведеног, на основу члана 416. став 2. ЗПП, одлучено је као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић