U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, Jelice Bojanić Kerkez i Vesne Subić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Tomašević, advokat iz ..., protiv tužene „Credit Agricole Banka Srbija“ ad Novi Sad, čiji su punomoćnici Mladen Avramović i dr., advokati iz ..., radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 2650/20 od 22.03.2021. godine, na sednici održanoj 24.11.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 2650/20 od 22.03.2021. godine kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Novom Sadu Gž 2650/20 od 22.03.2021. godine i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 1041/2020 od 11.03.2020. godine, tako što se ODBIJA tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravna dejstva odredba člana 2. stav 2.7 ugovora broj .. o dugoročnom stambenom kreditu od 23.06.2015. godine zaključenog između ovde tužene i tužioca pod naslovom „administrativni trošak obrade kredita od strane banke“, u delu u kojem je navedeno „iznosi: 50 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS“, što je tužena dužna priznati i trpeti, da se obaveže tužena da tužiocu isplati iznos od 6.019,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana 26.06.2017. godine do konačne isplate, kao i da se obaveže tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 17.300,00 dinara sa kamatom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati počev od dana izvršnosti odluke do isplate.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 43.300,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 1041/2020 od 11.03.2020. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je odredba ugovora o dugoročnom stambenom kreditu od 23.06.2015. godine zaključenog između ovde tužene i tužioca u članu 2. stav 2. tačka 7. ugovora „administrativni trošak obrade kredita od strane banke“, u delu čija je sadržina bliže navedena u ovom stavu izreke ništava i da ne proizvodi pravna dejstva, što je tužena dužna priznati i trpeti. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 6.019,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana 26.06.2017. godine do konačne isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 17.300,00 dinara sa kamatom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati počev od dana izvršnosti odluke do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos na ime troškova postupka počev od dana donošenja presude 11.03.2020. godine do dana izvršnosti.

Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž 2650/20 od 22.03.2021. godine, žalba tužene je odbijena i prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je iz navedenih razloga odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kao korisnik kredita zaključio ugovor broj .. o dugoročnom stambenom kreditu sa tuženom bankom dana 23.06.2015. godine. Navedenim ugovorom tužiocu je odobren kredit u iznosu od 25.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti. Odredbom člana 2. stav 2.7 ugovora korisnik kredita obavezan je da plati banci administrativni trošak obrade kredita od strane banke u iznosu od 50 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS. Po osnovu navedene ugovorne odredbe tužena je od tužioca naplatila navedenu naknadu prilikom zaključenja ugovora što nije bilo sporno među parničnim strankama. U obrascu ponude za zaključenje ovog ugovora od 23.06.2015. godine i obaveznim elementima ugovora navedeno je da su troškovi koji padaju na teret korisnika kredita trošak obrade kreditnog zahteva u iznosu od 6.035,84 dinara fiksno.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava u smislu člana 103. ZOO, budući da tužiocu nije predočena pre zaključenja ugovora, niti opredeljena, struktura troškova obrade kredita kao i na šta se odnose ti troškovi, a da je banka dužna da u svojoj ponudi odnosno kasnije ugovoru tako jasno i nedvosmisleno navede podatke o troškovima, vršeći njihovu specifikaciju da korisnik kredita kao strana koja pristupa ugovoru ni jednog trenutka ne bude dovedena u zabludu o kojim troškovima je reč, a u konkretnom slučaju ni sporna odredba ugovora o kreditu ni ostale odredbe ugovora ne preciziraju koji su to stvarni troškovi obrade kreditnog zahteva, zašto se vezuju za iznos kredita i naplaćuju u fiksnom iznosu. Zato tužilac ima pravo na vraćanje naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu članova 104. stav 1. i 214. ZOO sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, s obzirom da je banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 10.09.2012. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu), u članu 3.3 utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, a između ostalog i jednokratna naknada-trošak obrade kreditnog zahteva u iznosu od 6.035,84 dinara fiksno, što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe kojom se tužilac obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u navedenoj visini. Kako je tužilac, sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu), obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. ZOO. Sledom navedenog, u konkretnom slučaju ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u fiksnom iznosu nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1. i 214. ZOO.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime opredeljenih i traženih troškova za sastav žalbe 12.000,00 dinara i za sastav revizije 18.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Trošak sudske takse priznat je na ime takse za žalbu i drugostepenu odluku u iznosu po 1.900,00 dinara, takse na reviziju od 3.800,00 dinara i revizijsku odluku 5.700,00 dinara, sve prema važećoj TT.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić