У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Јасминке Станојевић, председника већа, Бисерке Живановић, Споменке Зарић, Јелице Бојанић Керкез и Весне Субић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Никола Томашевић, адвокат из ..., против тужене „Credit Agricole Banka Srbija“ ад Нови Сад, чији су пуномоћници Младен Аврамовић и др., адвокати из ..., ради утврђења ништавости и стицања без основа, одлучујући о ревизији тужене, изјављеној против пресуде Вишег суда у Новом Саду Гж 2650/20 од 22.03.2021. године, на седници одржаној 24.11.2021. године, донео је

П Р Е С У Д У

ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужене, изјављеној против пресуде Вишег суда у Новом Саду Гж 2650/20 од 22.03.2021. године као изузетно дозвољеној.

ПРЕИНАЧУЈУ СЕ пресуда Вишег суда у Новом Саду Гж 2650/20 од 22.03.2021. године и пресуда Основног суда у Новом Саду П 1041/2020 од 11.03.2020. године, тако што се ОДБИЈА тужбени захтев тужиоца којим је тражено да се утврди да је ништава и да не производи правна дејства одредба чланa 2. став 2.7 уговора број .. о дугорочном стамбеном кредиту од 23.06.2015. године закљученог између овде тужене и тужиоца под насловом „административни трошак обраде кредита од стране банке“, у делу у којем је наведено „износи: 50 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС“, што је тужена дужна признати и трпети, да се обавеже тужена да тужиоцу исплати износ од 6.019,00 динара са законском затезном каматом почев од дана 26.06.2017. године до коначне исплате, као и да се обавеже тужена да тужиоцу накнади трошкове поступка у износу од 17.300,00 динара са каматом по стопи прописаној Законом о затезној камати почев од дана извршности одлуке до исплате.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужилац да туженој накнади трошкове поступка у износу од 43.300,00 динара у року од 15 дана од дана пријема отправка пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Новом Саду П 1041/2020 од 11.03.2020. године, ставом првим изреке, утврђено је да је одредба уговора о дугорочном стамбеном кредиту од 23.06.2015. године закљученог између овде тужене и тужиоца у члану 2. став 2. тачка 7. уговора „административни трошак обраде кредита од стране банке“, у делу чија је садржина ближе наведена у овом ставу изреке ништава и да не производи правна дејства, што је тужена дужна признати и трпети. Ставом другим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу исплати износ од 6.019,00 динара са законском затезном каматом почев од дана 26.06.2017. године до коначне исплате. Ставом трећим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове поступка у износу од 17.300,00 динара са каматом по стопи прописаној Законом о затезној камати почев од дана извршности одлуке до исплате. Ставом четвртим изреке, одбијен је захтев тужиоца за исплату законске затезне камате на досуђени износ на име трошкова поступка почев од дана доношења пресуде 11.03.2020. године до дана извршности.

Пресудом Вишег суда у Новом Саду Гж 2650/20 од 22.03.2021. године, жалба тужене је одбијена и првостепена пресуда у побијаном усвајајућем делу потврђена.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложила да се ревизија сматра изузетно дозвољеном, на основу члана 404. Закона о парничном поступку.

Одлучујући о дозвољености ревизије у смислу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), Врховни касациони суд је оценио да су испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији тужене ради уједначавања судске праксе, па је из наведених разлога одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија тужене основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је као корисник кредита закључио уговор број .. о дугорочном стамбеном кредиту са туженом банком дана 23.06.2015. године. Наведеним уговором тужиоцу је одобрен кредит у износу од 25.000,00 евра у динарској противвредности. Одредбом члана 2. став 2.7 уговора корисник кредита обавезан је да плати банци административни трошак обраде кредита од стране банке у износу од 50 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС. По основу наведене уговорне одредбе тужена је од тужиоца наплатила наведену накнаду приликом закључења уговора што није било спорно међу парничним странкама. У обрасцу понуде за закључење овог уговора од 23.06.2015. године и обавезним елементима уговора наведено је да су трошкови који падају на терет корисника кредита трошак обраде кредитног захтева у износу од 6.035,84 динара фиксно.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су усвојили тужбени захтев, налазећи да је предметна одредба уговора о кредиту ништава у смислу члана 103. ЗОО, будући да тужиоцу није предочена пре закључења уговора, нити опредељена, структура трошкова обраде кредита као и на шта се односе ти трошкови, а да је банка дужна да у својој понуди односно касније уговору тако јасно и недвосмислено наведе податке о трошковима, вршећи њихову спецификацију да корисник кредита као страна која приступа уговору ни једног тренутка не буде доведена у заблуду о којим трошковима је реч, а у конкретном случају ни спорна одредба уговора о кредиту ни остале одредбе уговора не прецизирају који су то стварни трошкови обраде кредитног захтева, зашто се везују за износ кредита и наплаћују у фиксном износу. Зато тужилац има право на враћање наплаћеног по ништавој одредби на основу чланова 104. став 1. и 214. ЗОО са законском затезном каматом од дана стицања, с обзиром да је банка несавестан стицалац.

По оцени Врховног касационог суда становиште нижестепених судова засновано је на погрешној примени материјалног права.

Према члану 103. став 1. Закона о облигационим односима (ЗОО) уговор је ништав ако је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима и то ако циљ повређеног правила и закон не упућују на нешто друго и на ништавост се по члану 109. пази по службеној дужности.

Према одредби члана 1065. Закона о облигационим односима, уговором о кредиту банка се обавезује да кориснику кредита стави на располагање одређени износ новчаних средстава, на одређено или неодређено време, за неку намену или без утврђене намене, а корисник се обавезује да банци плаћа уговорену камату и добијени износ новца врати у време и на начин како је утврђено уговором. Уговор о кредиту се закључује у писменој форми што значи да се у писаном тексту уговора мора утврдити износ кредитних средстава, као и услови давања, коришћења и враћања кредита (члан 1066. наведеног закона).

Право банке да обрачунава трошкове и накнаде банкарских услуга поводом закљученог уговора о кредиту произилази из члана 43. Закона о банкама, којим је предвиђена могућност јединственог начина обрачуна и објављивања трошкова, камата и накнада банкарских услуга и то нарочито по основу депозитних и кредитних послова. Ово право банке је регулисано и подзаконским актима и то Одлуком о условима и начину обрачуна ефективне каматне стопе и изгледу и садржини образаца који се уручују кориснику („Службени гласник РС“ број 65/11), која је донета на основу одредаба Закона о заштити корисника финансијских услуга („Службени гласник РС“ беој 36/11 и 139/14) који се примењује од 05.12.2011. године, па тако и у конкретном случају с обзиром да је предметни уговор о кредиту закључен 10.09.2012. године.

Сходно томе, банка има право на наплату трошкова и накнада банкарских услуга у вези са реализацијом кредита, али је таква одредба уговора правно ваљана под условом да је понуда банке садржала врсту и висину свих накнада и других трошкова који падају на терет корисника кредита уз одређење да ли су фиксни или променљиви, а ако су променљиви – периоде у којима ће се мењати и начин измене, а што је прописано у одредби члана 17. став 4. тачка 10. Закона о заштити корисника финансијских услуга. Наведено обавештавање корисника у предуговорној фази засновано је на једном од основних начела заштите корисника (право корисника на информисање) и обухвата дужност банке да кориснику пружи информације и одговарајућа објашњења о условима који се односе на (између осталог) уговор о кредиту за који је показао интересовање (у даљем тексту: понуду), на начин који ће кориснику омогућити да упореди понуде различитих давалаца истих услуга и процени да ли ови услови одговарају његовим потребама и финансијској ситуацији, али који корисника ниједног тренутка неће довести у заблуду (чланови 5. тачка 3. и 17. став 1. наведеног закона).

Сагласно овим законским одредбама у наведеној Одлуци Народне банке Србије („Службени гласник РС“ број 65/11) ближе су утврђени изглед и садржина образаца на којима се понуда уручује кориснику, па је банка дужна да кориснику кредита пре закључења угоговора уручи понуду сачињену на одговарајућем обрасцу (образац 1Б- основни подаци о кредиту) који у тачки 3. обухвата трошкове кредита, а у тачки 3.3 врсту и висину свих накнада и других трошкова који падају на терет корисника кредита (очекивани трошкови у динарима исказују се у апсолутном износу).

Према утврђеном чињеничном стању у понуди поводом закључења предметног уговора о кредиту (образац 1Б-основни подаци о кредиту), у члану 3.3 утврђена је врста и висина свих накнада и других трошкова који падају на терет корисника кредита, а између осталог и једнократна накнада-трошак обраде кредитног захтева у износу од 6.035,84 динара фиксно, што одговара садржини спорне уговорне одредбе којом се тужилац обавезује да по основу трошкова обраде кредитног захтева и пуштања кредита у коришћење плати банци једнократну накнаду у наведеној висини. Како је тужилац, садржином наведене понуде у предуговорној фази (образац 1Б- основни подаци о кредиту), обавештен о врсти и висини накнаде која пада на његов терет, то банка није била у обавези да доказујe структуру нити стварне трошкове ове накнаде, нити је таква уговорна одредба неодређена у смислу чланова 8. и 19. став 1. тачка 12. Закона о заштити корисника финансијских услуга. Наиме, исказивање ове накнаде за банкарску услугу (обрада кредитног захтева и пуштање кредита у коришћење) задовољава услов одређености уговорне обавезе (врста и висина/фиксна или променљива) и у смислу члана 50. ЗОО. Следом наведеног, у конкретном случају уговорна одредба којом се корисник кредита обавезује да по основу трошкова обраде кредитног захтева и пуштања кредита у коришћење плати банци једнократну накнаду у фиксном износу није противна основним начелима облигационог права, нити основним начелима заштите корисника финансијских услуга. Како предметна уговорна одредба није ништава, тужилац неосновано потражује наплаћени новчани износ са законском затезном каматом на основу чланова 104. став 1. и 214. ЗОО.

Тужена је успела у поступку по ревизији па јој на основу чланова 153. став 1, 154, 163. став 2. и 165. став 2. ЗПП припадају трошкови целог поступка према оствареном успеху у спору. Висина је одмерена на име опредељених и тражених трошкова за састав жалбе 12.000,00 динара и за састав ревизије 18.000,00 динара, према Адвокатској тарифи важећој у време предузимања ових парничних радњи. Трошак судске таксе признат је на име таксе за жалбу и другостепену одлуку у износу по 1.900,00 динара, таксе на ревизију од 3.800,00 динара и ревизијску одлуку 5.700,00 динара, све према важећој ТТ.

На основу члана 416. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић