Prema činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene presude, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu broj ../17 od 01.11.2017. godine kojim je raspoređena na poslove ... . Taj ugovor o radu je tužilji otkazan rešenjem broj ../2018 od 31.12.2018. godine, a tužilja je podnela tužbu radi poništaja navedenog rešenja, koji postupak je okončan donošenjem presude na osnovu priznanja. Donošenjem navedenog rešenja o otkazu prethodilo je donošenje Pravilnika tuženog o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji od 17.12.2018. godine, kojim je ukinuto radno mesto ..., a koji tuženi nije javno objavio i to je bio razlog priznanja tužbenog zahteva. Nakon toga tuženi je dana 05.02.2019. godine doneo Pravilnik o izmenama i dopunama pravilnika o organizaciji i sistematizaciji, kojim je ponovo sistematizovao radno mesto ..., a nakon objave i stupanja na snagu ovog pravilnika, tuženi je postupajući po pravnosnažnoj presudi na osnovu priznanja tužilju 13.02.2019. godine vratio na rad i sa njom zaključio ugovor o radu broj ../2019. Dana 01.03.2019. godine tuženi je Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova ukinuo radno mesto ..., Pravilnik je javno objavljen i nakon njegovog stupanja na snagu, tuženi je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, te imajući u vidu da tužilji nije mogao obezbediti druge poslove u skladu sa njenom vrstom i stepenom stručne spreme, rešenjem od 15.03.2019. godine tužilji otkazao ugovor o radu, zbog prestanka potrebe za njenim radom. U obrazloženju rešenja je navedeno i da je ukidanjem radnog mesta ... izvršena reorganizacija u cilju smanjenja ukupnih troškova poslovanja, uz racionalizaciju i optimizaciju korišćenja ljudskih resursa i prilagođavanje potrebama procesa i organizacije rada, što je osnov prestanka potrebe za radom tužilje i razlog za otkazivanje ugovora o radu. Posao koji je tužilja obavljala dok je bila u radnom odnosu kod tuženog radila je u prostorijama tuženog, na taj način što je organizovala i vodila ..., čiji je broj polaznika varirao, u proseku je bilo 4-5 korisnika od ukupno 40 koliko je bilo kod tuženog, na posao je dolazila u 08,00 časova i završavala sa poslom u 14,00 časova kada je odlazila kući. Tuženi nije zasnovao radni odnos sa drugim radnikom radi obavljanja poslova koje je obavljala tužilja, već su poslove koje je do tada ona obavljala nastavili da obavljaju drugi zaposleni.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je polazeći od odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...95/18) odlučio da je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je odbijen tužbeni zahtev imajući u vidu da je pravilan zaključak da je postojao opravdani razlog za otkazivanje ugovora o radu tužilji, jer je utvrđeno da je usled ekonomskih, organizacionih i tehnoloških promena kod tuženog prestala potreba za obavljanjem poslova ..., a koje poslove je obavljala tužilja. Posebno drugostepeni sud zaključuje da poslodavac ima diskreciono pravo da odluči o načinu na koji će organizovati i obezbediti pružanje usluga svojim korisnicima, odnosno da li će određene usluge biti realizovane preko posebno sistematizovanog radnog meta ili će pružanje tih usluga biti organizovano u drugačijem obliku koje će obavljati drugi zaposleni uz poslove svojih radnih mesta, kao što je to bio slučaj kod tuženog nakon prestanka radnog odnosa tužilje. Navedeno imajući u vidu da je tuženi kao pravno lice koje pruža usluge svojim korisnicima ovlašćen da organizuje proces rada i svoje poslovanje u svemu u skladu sa zakonom, uz što manje troškova, odnosno kroz racionalnije korišćenje i materijalnih sredstava i stručnog kadra pri obavljanju svoje delatnosti.

U reviziji tužilja ističe da je tuženi imao gotovo isti broj korisnika usluga na dan kada je zasnovala radni odnos i na dan kada joj je otkazan ugovor o radu, te da je postojala stvarna i objektivna potreba za obavljanjem poslova ... na dan kada joj je otkazan ugovor o radu, te da su njene poslove faktički obavljala druga zaposlena lica, a deo poslova je prestao da se realizuje, ali ne zato što za tim nije postojala potreba, već zato što nije imao ko da ih realizuje, pa je očigledno da se radi o zloupotrebi prava. Posebno tužilja ističe da je obaveza poslodavca da u svakom konkretnom slučaju navede i obrazloži u čemu se sastoje ekonomske i organizacione promene i da je to u konkretnom slučaju izostalo, pa je i rešenje o poništaju ugovora o radu nezakonito.

Izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova prihvata i Vrhovni kasacioni sud, zbog čega navode revizije ocenjuje kao neosnovane.

Prema odredbi člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Dakle, promene u organizaciji obavljanja poslova kod poslodavca predstavljaju zakonski razlog zbog kojih se može zaposlenom otkazati ugovor o radu. U konkretnom slučaju tokom postupka je utvrđeno da je tuženi ukinuo radno mesto tužilje usled racionalizacije i optimizacije korišćenje ljudskih resursa, imajući u vidu broj polaznika ... koje je tužilja održavala, te mogućnosti organizovanja istih od strane drugih zaposlenih lica. Odluka poslodavca o ukidanju određenog radnog mesta i organizovanju tih poslova tako da se obavljaju u drugom obimu i u okviru drugih radnih mesta predstavlja diskreciono pravo poslodavca, a sud nije ovlašćen da ceni takvu odluku, već samo da li je u skladu sa istom otkaz ugovora o radu zakonit. U sporu o zakonitosti otkaznog razloga sud ne može da bazira svoju odluku na razlozima celishodnosti, već na ispitivanju zakonitosti postupka i osnova za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu. U konkretnom slučaju, postoji otkazni razlog iz citirane odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, jer je Pravilnikom o izmenama i dopunama pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova ukinuto radno mesto na koje je tužilja bila raspoređena, pa poslodavac može samostalno, prema svojim potrebama odrediti način na koji će ubuduće organizovati proces rada i obavljanje pojedinih poslova, pa tako i određene poslove pripojiti poslovima drugog radnog mesta. To dalje podrazumeva da sprovođenje organizacionih, ekonomskih i tehnoloških promena spada u autonomnu i samostalnu oblast delovanja tuženog kao poslodavca, čiju celishodnost i opravdanost sud ne može da ceni sud.

Nisu osnovani navodi revizije da je takvim postupanjem tuženog došlo do zloupotrebe prava niti navodi da je izostalo obrazloženje poslodavca u čemu se sastoje ekonomske i organizacione promene. Naprotiv, utvrđeno je da je tuženi u obrazloženju rešenja o otkazu istakao da je reorganizacija izvršena u cilju smanjenja ukupnih troškova poslovanja, uz racionalizaciju i optimizaciju korišćenja ljudskih resursa i prilagođavanje potrebama procesa i organizacije rada, te su poslovi tog radnog mesta raspoređeni na preostale zaposlene, zbog racionalizacije poslovanja tuženog i mogućnosti da drugi zaposleni stručno obavljaju te poslove, a do zapošljavanja drugih lica radi obavljanja tih poslova nije došlo.

Na osnovu izloženog, te kako ne stoje revizijski navodi tužilje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i zahtev tužilje za vraćanje na rad, pa je primenom člana 414. stav 1. ZPP odbijena revizija tužilje kao neosnovana i odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić