Према чињеничном стању на коме су засноване нижестепене пресуде, тужиља је била у радном односу код туженог по основу уговора о раду број ../17 од 01.11.2017. године којим је распоређена на послове ... . Тај уговор о раду је тужиљи отказан решењем број ../2018 од 31.12.2018. године, а тужиља је поднела тужбу ради поништаја наведеног решења, који поступак је окончан доношењем пресуде на основу признања. Доношењем наведеног решења о отказу претходило је доношење Правилника туженог о изменама и допунама Правилника о организацији и систематизацији од 17.12.2018. године, којим је укинуто радно место ..., а који тужени није јавно објавио и то је био разлог признања тужбеног захтева. Након тога тужени је дана 05.02.2019. године донео Правилник о изменама и допунама правилника о организацији и систематизацији, којим је поново систематизовао радно место ..., а након објаве и ступања на снагу овог правилника, тужени је поступајући по правноснажној пресуди на основу признања тужиљу 13.02.2019. године вратио на рад и са њом закључио уговор о раду број ../2019. Дана 01.03.2019. године тужени је Правилником о изменама и допунама Правилника о организацији и систематизацији послова укинуо радно место ..., Правилник је јавно објављен и након његовог ступања на снагу, тужени је услед технолошких, економских и организационих промена, те имајући у виду да тужиљи није могао обезбедити друге послове у складу са њеном врстом и степеном стручне спреме, решењем од 15.03.2019. године тужиљи отказао уговор о раду, због престанка потребе за њеним радом. У образложењу решења је наведено и да је укидањем радног места ... извршена реорганизација у циљу смањења укупних трошкова пословања, уз рационализацију и оптимизацију коришћења људских ресурса и прилагођавање потребама процеса и организације рада, што је основ престанка потребе за радом тужиље и разлог за отказивање уговора о раду. Посао који је тужиља обављала док је била у радном односу код туженог радила је у просторијама туженог, на тај начин што је организовала и водила ..., чији је број полазника варирао, у просеку је било 4-5 корисника од укупно 40 колико је било код туженог, на посао је долазила у 08,00 часова и завршавала са послом у 14,00 часова када је одлазила кући. Тужени није засновао радни однос са другим радником ради обављања послова које је обављала тужиља, већ су послове које је до тада она обављала наставили да обављају други запослени.

На основу тако утврђеног чињеничног стања, другостепени суд је полазећи од одредбе члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05...95/18) одлучио да је правилна одлука првостепеног суда којом је одбијен тужбени захтев имајући у виду да је правилан закључак да је постојао оправдани разлог за отказивање уговора о раду тужиљи, јер је утврђено да је услед економских, организационих и технолошких промена код туженог престала потреба за обављањем послова ..., а које послове је обављала тужиља. Посебно другостепени суд закључује да послодавац има дискреционо право да одлучи о начину на који ће организовати и обезбедити пружање услуга својим корисницима, односно да ли ће одређене услуге бити реализоване преко посебно систематизованог радног мета или ће пружање тих услуга бити организовано у другачијем облику које ће обављати други запослени уз послове својих радних места, као што је то био случај код туженог након престанка радног односа тужиље. Наведено имајући у виду да је тужени као правно лице које пружа услуге својим корисницима овлашћен да организује процес рада и своје пословање у свему у складу са законом, уз што мање трошкова, односно кроз рационалније коришћење и материјалних средстава и стручног кадра при обављању своје делатности.

У ревизији тужиља истиче да је тужени имао готово исти број корисника услуга на дан када је засновала радни однос и на дан када јој је отказан уговор о раду, те да је постојала стварна и објективна потреба за обављањем послова ... на дан када јој је отказан уговор о раду, те да су њене послове фактички обављала друга запослена лица, а део послова је престао да се реализује, али не зато што за тим није постојала потреба, већ зато што није имао ко да их реализује, па је очигледно да се ради о злоупотреби права. Посебно тужиља истиче да је обавеза послодавца да у сваком конкретном случају наведе и образложи у чему се састоје економске и организационе промене и да је то у конкретном случају изостало, па је и решење о поништају уговора о раду незаконито.

Изложено правно становиште нижестепених судова прихвата и Врховни касациони суд, због чега наводе ревизије оцењује као неосноване.

Према одредби члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду запосленом може да престане радни однос ако за то постоји оправдани разлог који се односи на потребе послодавца, и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла.

Дакле, промене у организацији обављања послова код послодавца представљају законски разлог због којих се може запосленом отказати уговор о раду. У конкретном случају током поступка је утврђено да је тужени укинуо радно место тужиље услед рационализације и оптимизације коришћење људских ресурса, имајући у виду број полазника ... које је тужиља одржавала, те могућности организовања истих од стране других запослених лица. Одлука послодавца о укидању одређеног радног места и организовању тих послова тако да се обављају у другом обиму и у оквиру других радних места представља дискреционо право послодавца, а суд није овлашћен да цени такву одлуку, већ само да ли је у складу са истом отказ уговора о раду законит. У спору о законитости отказног разлога суд не може да базира своју одлуку на разлозима целисходности, већ на испитивању законитости поступка и основа за доношење решења о отказу уговора о раду. У конкретном случају, постоји отказни разлог из цитиране одредбе члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду, јер је Правилником о изменама и допунама правилника о организацији и систематизацији послова укинуто радно место на које је тужиља била распоређена, па послодавац може самостално, према својим потребама одредити начин на који ће убудуће организовати процес рада и обављање појединих послова, па тако и одређене послове припојити пословима другог радног места. То даље подразумева да спровођење организационих, економских и технолошких промена спада у аутономну и самосталну област деловања туженог као послодавца, чију целисходност и оправданост суд не може да цени суд.

Нису основани наводи ревизије да је таквим поступањем туженог дошло до злоупотребе права нити наводи да је изостало образложење послодавца у чему се састоје економске и организационе промене. Напротив, утврђено је да је тужени у образложењу решења о отказу истакао да је реорганизација извршена у циљу смањења укупних трошкова пословања, уз рационализацију и оптимизацију коришћења људских ресурса и прилагођавање потребама процеса и организације рада, те су послови тог радног места распоређени на преостале запослене, због рационализације пословања туженог и могућности да други запослени стручно обављају те послове, а до запошљавања других лица ради обављања тих послова није дошло.

На основу изложеног, те како не стоје ревизијски наводи тужиље, Врховни касациони суд налази да је побијаном одлуком правилно примењено материјално право када је одбијен тужбени захтев за поништај решења о отказу уговора о раду и захтев тужиље за враћање на рад, па је применом члана 414. став 1. ЗПП одбијена ревизија тужиље као неоснована и одлучено као у изреци.

Председник већа-судија,

Бранко Станић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић