Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2154/19 od 03.12.2019. godine odbačena je žalba tužene, izjavljena protiv presude tog suda P1 2154/19 od 11.09.2019. godine kao neblagovremena.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 8045/20 od 19.05.2021. godine ukinuto je pomenuto rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu, odbijena je kao neosnovana žalba tužene, potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu i odbijen zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, u stavu 2. i 3. izreke, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, po osnovu odredbe člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi ujednačavanja sudske prakse.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. ZPP jer je pobijana drugostepena presuda u suprotnosti sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita od 22.05.2018. godine, kao i sa dopunom tog stava od 16.09.2021. godine.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud dozvolio je odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u granicama navoda revizije, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su dana 05.05.2015. godine zaključile Ugovor o gotovinskom kreditu. Članom 9. stav 9.1. Ugovora predviđena je obaveza tužilje kao korisnika kredita da plati banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 3,50% od iznosa odobrenog kredita. Tužilja je po osnovu navedene odredbe platila banci naknadu u iznosu od 14.700,00 dinara. Tužilji je uručena ponuda za zaključenje ugovora dana 05.05.2015. godine. U ponudi je navedena vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uključujući i naknadu za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 14.700,00 dinara. Tužilji su uručeni i Obavezni elementi ugovora, u kojima je takođe navedena naknada za obradu kreditnog zahteva u pomenutom iznosu. Među parničnim strankama je bilo nesporno da je predmetna naknada za obradu kreditnog zahteva ušla u obračun efektivne kamatne stope.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je utvrdio da je sporna ugovorna odredba člana 9. stav 9.1 Ugovora ništava i da je tako određena naknada proizvoljna i nije precizirano koji su to stvarni troškovi kredita. Banka nije opredelila strukturu naplaćene naknade pa je ugovorna odredba kojom je predviđeno plaćanje te naknade ništava i banka je u obavezi da vrati tako naplaćeni iznos.

Drugostepeni sud nalazi da je ugovaranje obaveze plaćanja troškova banke, bez specifikacije troškova i njihove visine, protivno načelu savesnosti i poštenja, kao i da banka ima pravo samo na stvarne troškove.

Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo.

Suprotno stanovištu drugostepenog suda, iz stanja u spisima predmeta proizlazi da banka jeste upoznala tužilju sa vrstom i visinom svih troškova koji padaju na njen teret, uključujući i navedenu naknadu za obradu kreditnog zahteva. Banka nesporno ima pravo da od klijenta naplati naknadu za obradu kreditnog zahteva. Pravo banke na naplatu te naknade ustanovljeno je Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“, br.65/2011). Ono što je potrebno da bi ta naknada od klijenta bila naplaćena na pravno valjan način jeste da je klijent bio na propisan način upoznat sa postojanjem te obaveze i visinom iste i da je ta obaveza bila iskazana u obračunu efektivne kamatne stope. U konkretnom slučaju tužilji je uručena ponuda u kojoj je navedena predmetna naknada na ime troška obrade kreditnog zahteva i njena visina. Iz navedenog sledi da je tužilja bila blagovremeno i na pouzdan i propisan način upoznata sa obavezom plaćanja predmetne naknade. Banka nije imala obavezu da tužilji predoči strukturu naplaćene naknade pa navedeno ne utiče na pravnu valjanost ove ugovorne odredbe. O navedenom se Vrhovni kasacioni sud izjasnio u dopuni stava o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita od 16.09.2021. godine.

U skladu sa iznetim, Vrhovni kasacioni sud preinačio je prvostepenu i drugostepenu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava i odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

Kako je prema preinačenoj presudi tužena u celosti uspela u sporu, Vrhovni kasacioni sud odlučio je o troškovima postupka primenom odredbi člana 153, 154, 163. u vezi odredbe člana 165. stav 2. ZPP, tako što je odbio zahtev tužilje za naknadu troškova postupka i obavezao tužilju da tuženoj naknadi troškove revizijskog postupka za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara. Tuženoj nisu priznati troškovi sudskih taksi na reviziju i odluku po reviziji jer za naknadu tih troškova nije postavila opredeljen zahtev u smislu odredbe čl. 163 st. 2 Zakona o parničnom postupku.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP, u vezi odredbe čl. 165 st. 2 ZPP.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić