Presudom Višeg suda u Novom Sadu Kž1 81/22 od 05.04.2022. godine odbijene su kao neosnovane žalbe OJT u Novom Sadu i branioca okrivljenog AA i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Gvozden Grgur, zbog povrede krivičnog zakonika iz člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, navodeći da u konkretnom slučaju prema okrivljenom, koji je osuđen na kaznu zatvora, nije mogla biti izrečena mera zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenom iz člana 89a Krivičnog zakonika, obzirom da je odredbom člana 80. stav 6. Krivičnog zakonika propisano da se navedena mera može izreći ako je učiniocu izrečena novčana kazna, rad u javnom interesu, oduzimanje vozačke dozvole, uslovna osuda i sudska opomena.

Iste navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog AA isticao je u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude je dao jasne i dovoljne razloge za svoj stav – da iz odredbe člana 89a Krivičnog zakonika, koja je naknadno uneta u odredbe Krivičnog zakonika, a kojom je u stavu 2. propisana maksimalna dužina trajanja mere zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenim, kao i da se njena primena računa od dana pravnosnažnosti odluke, s tim da se vreme provedeno u zatvoru ne uračunava u vreme trajanja ove mere, nedvosmisleno proizilazi da je ovom odredbom precizirana primena predmetne mere bezbednosti i u situaciji kada je okrivljeni osuđen na kaznu zatvora, a ne samo kod krivičnih sankcija propisanih odredbom člana 80. stav 6. Krivičnog zakonika (strana 3., poslednji pasus i strana 4. prvi pasus obrazloženja drugostepene presude), koje razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Samim tim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, na koju se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog neosnovano ukazuje.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić