Пресудом Вишег суда у Новом Саду Кж1 81/22 од 05.04.2022. године одбијене су као неосноване жалбе ОЈТ у Новом Саду и браниоца окривљеног АА и првостепена пресуда је потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда захтев за заштиту законитости благовремено је поднео бранилац окривљеног АА, адвокат Гвозден Гргур, због повреде кривичног законика из члана 439. тачка 2) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд укине побијане пресуде и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу сходно одредби члана 488. став 1. Законика о кривичном поступку, те је у седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештења Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета и правноснажне пресуде против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је, након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, је неоснован.

Бранилац oкривљеног као разлог подношења захтева за заштиту законитости истиче повреду кривичног закона из члана 439. тачка 2) ЗКП, наводећи да у конкретном случају према окривљеном, који је осуђен на казну затвора, није могла бити изречена мера забране приближавања и комуникације са оштећеном из члана 89а Кривичног законика, обзиром да је одредбом члана 80. став 6. Кривичног законика прописано да се наведена мера може изрећи ако је учиниоцу изречена новчана казна, рад у јавном интересу, одузимање возачке дозволе, условна осуда и судска опомена.

Исте наводе садржане у захтеву за заштиту законитости, бранилац окривљеног АА истицао је у жалби изјављеној против првостепене пресуде, а другостепени суд је нашао да су ти жалбени наводи неосновани и у образложењу пресуде је дао јасне и довољне разлоге за свој став – да из одредбе члана 89а Кривичног законика, која је накнадно унета у одредбе Кривичног законика, а којом је у ставу 2. прописана максимална дужина трајања мере забране приближавања и комуникације са оштећеним, као и да се њена примена рачуна од дана правноснажности одлуке, с тим да се време проведено у затвору не урачунава у време трајања ове мере, недвосмислено произилази да је овом одредбом прецизирана примена предметне мере безбедности и у ситуацији када је окривљени осуђен на казну затвора, а не само код кривичних санкција прописаних одредбом члана 80. став 6. Кривичног законика (страна 3., последњи пасус и страна 4. први пасус образложења другостепене пресуде), које разлоге Врховни касациони суд у свему прихвата и у смислу члана 491. став 2. ЗКП на њих упућује.

Самим тим, по оцени Врховног касационог суда, побијаним правноснажним пресудама није учињена повреда кривичног закона из члана 439. тачка 2) ЗКП, на коју се захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног неосновано указује.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је, на основу члана 491. став 1. и 2. ЗКП, донео одлуку као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Председник већа-судија,

Андреа Јаковљевић,с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Биљана Синановић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић