Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

Pri donošenju pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tužena su bile u prijateljskim odnosima, a tužilja je iznos od 100.000 evra dobijen u martu 2012. godine na ime nasledstva držala u kući tužene, u kojoj je u to vreme boravila. Tužilja je tuženoj ponudila novac na zajam, a radi otplate preostalog iznosa duga po kreditu za kupovinu kuće sa rokom otplate 2026. godine i mesečnom ratom od 550 evra, kako bi tužena izbegla plaćanje visoke kamate banci. Predložila je da joj tužena periodično vraća dug kada bude imala novca, u iznosima koliko bude mogla i bez određivanja konačnog roka vraćanja celokupnog duga bez kamate, koju ponudu je tužena prihvatila i o čemu je naknadno obavestila svog supruga. Tužilja je tuženoj ovu ponudu učinila iz zahvalnosti prema porodici tužene za pomoć i podršku koju su joj pružili. Parnične stranke su dana 04.04.2012. godine otišle u „...“, gde je tužena isplatila preostali dug u iznosu od 61.289,50 evra novcem koji je dobila od tužilje, a banka je izdala potvrdu da je kredit otplatila u celosti i da prestaju sva dalja potraživanja banke po predmetnom kreditu. Tužena je tužilji 27.05.2012. godine isplatila 500 evra, a kako kasnije više nije vraćala dug, tužilja je počela da se interesuje za isplatu, dok su tužena i njen suprug uveravali tužilju da će vratiti pozajmicu. Tužena tužilji tokom 2012. godine više nije ništa isplatila, a tokom 2013. godine, suprug tužene je, nakon što mu se tužilja obratila radi vraćanja duga, postao neprijatan i verbalno agresivan prema tužilji, a njihovi međusobni odnosi su i dalje bili dobri. Tužena je tužilji u periodu od 2012. do 2015. godine isplatila ukupno 9.700 evra. Tužilja je u međuvremenu zasnovala vanbračnu zajednicu, te su se viđanja sa tuženom i njenim suprugom spontano proredila. Kako je tužena ponovo prestala da isplaćuje dug, tužilja ju je opomenula, nakon čega je njihova komunikacija prestala jer se nisu javljali tužilji na telefon. Tužilja je tuženoj i njenom suprugu slala SMS poruke zahtevajući da joj vrate novac, a potom je angažovala advokata koji im je 21.10.2016. godine poslao opomenu pred tužbu sa zahtevom za povraćaj zajma u iznosu od 61.290 evra. Tužilja je koristila vozilo marke „...“, u vlasništvu sina tužene koje je u toku ovog postupka prevedeno na tužilju i tužilja je na predlog supruga tužene pristala da se vrednost vozila u iznosu od 3.742 evra odbije od iznosa ukupnog duga. Tužena nije tužilji isplatila preostali dug.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su utvrdili da je tužbeni zahtev delimično osnovan i obavezali tuženu da tužilji na ime zajma isplati iznos od 47.848 evra sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, shodno čl.12., 16., 17. stav 1., 262. stav 1., 557. i 562. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je tužena izmirila dug prema tužilji u iznosu od 13.442,00 evra.

Odredbom člana 67. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drukčije određeno.

Odredbom člana 557. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. Članom 562. stav 1. ZOO propisano je da je zajmoprimac dužan da vrati u ugovorenom roku istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta, članom 559. stav 1. ZOO da je zajmodavac dužan predati određene stvari u ugovoreno vreme, a ako rok za predaju nije određen, onda kad to zajmoprimac zatraži. Odredbom člana 399. stav 1. ZOO propisano je da stopa ugovorene kamate između fizičkih lica ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je između stranaka zaključen ugovor o zajmu, odnosno da je tužilja tuženoj predala iznos od 61.290,00 evra i da tužilja ima pravo da zahteva da joj tužena vrati novčani iznos od 47.848,00 evra, imajući u vidu da je tužena izmirila iznos od 13.442,00 evra, a na osnovu napred navedenih odredbi Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni revizijskog suda, revizijski navodi tužene kojima se ukazuje na nepostojanje ugovora o zajmu između stranaka ne dovode u sumnju zaključak sudova o postojanju ugovora o zajmu. Naime, u konkretnom slučaju, tužilja je tuženoj dala novčani iznos od 61.290,00 evra u aprilu mesecu 2012. godine radi isplate kredita za kupovinu nepokretnosti, tako što rok vraćanja pozajmice nije određen, a tužena se obavezala da tužilji taj iznos vraća periodično i u iznosima koliko bude u mogućnosti. Pošto tužena svoju obavezu nije ispunila u celosti, već delimično, sledi da je tužilja, kao poverilac u obaveznom odnosu, ovlašćena je da od tužene, kao dužnika, zahteva ispunjenje obaveze, shodno odredbi člana 262. stav 1. ZOO. Tužena u reviziji daje svoju ocenu izvedenih dokaza, što je bez uticaja na odlučivanje pošto o tome koje će činjenice da uzme kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine, a na osnovu rezultata celokupnog postupka, shodno odredbi člana 8. Zakona o parničnom postupku. S tim u vezi, revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, jer je tako propisano odredbom člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Izuzetak je propisan samo za slučaj kada se primenjuje odredba člana 403. stav 2. tog Zakona, što ovde nije slučaj.

Sud je cenio i ostale navode revizije, pa je našao da su neosnovani, jer suštinski predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Iz iznetih razloga, a primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužilje za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, na osnovu člana 165. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 153. stav 1. istog zakona, jer odgovor na reviziju nije bio neophodan.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić