Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП (,,Службени гласник РС“ број 72/11, 49/2013-УС, 74/2013- УС, 55/14, 87/18 и 18/20), Врховни касациони суд је утврдио да ревизија тужене није основана.

При доношењу побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља и тужена су биле у пријатељским односима, а тужиља је износ од 100.000 евра добијен у марту 2012. године на име наследства држала у кући тужене, у којој је у то време боравила. Тужиља је туженој понудила новац на зајам, а ради отплате преосталог износа дуга по кредиту за куповину куће са роком отплате 2026. године и месечном ратом од 550 евра, како би тужена избегла плаћање високе камате банци. Предложила је да јој тужена периодично враћа дуг када буде имала новца, у износима колико буде могла и без одређивања коначног рока враћања целокупног дуга без камате, коју понуду је тужена прихватила и о чему је накнадно обавестила свог супруга. Тужиља је туженој ову понуду учинила из захвалности према породици тужене за помоћ и подршку коју су јој пружили. Парничне странке су дана 04.04.2012. године отишле у „...“, где је тужена исплатила преостали дуг у износу од 61.289,50 евра новцем који је добила од тужиље, а банка је издала потврду да је кредит отплатила у целости и да престају сва даља потраживања банке по предметном кредиту. Тужена је тужиљи 27.05.2012. године исплатила 500 евра, а како касније више није враћала дуг, тужиља је почела да се интересује за исплату, док су тужена и њен супруг уверавали тужиљу да ће вратити позајмицу. Тужена тужиљи током 2012. године више није ништа исплатила, а током 2013. године, супруг тужене је, након што му се тужиља обратила ради враћања дуга, постао непријатан и вербално агресиван према тужиљи, а њихови међусобни односи су и даље били добри. Тужена је тужиљи у периоду од 2012. до 2015. године исплатила укупно 9.700 евра. Тужиља је у међувремену засновала ванбрачну заједницу, те су се виђања са туженом и њеним супругом спонтано проредила. Како је тужена поново престала да исплаћује дуг, тужиља ју је опоменула, након чега је њихова комуникација престала јер се нису јављали тужиљи на телефон. Тужиља је туженој и њеном супругу слала СМС поруке захтевајући да јој врате новац, а потом је ангажовала адвоката који им је 21.10.2016. године послао опомену пред тужбу са захтевом за повраћај зајма у износу од 61.290 евра. Тужиља је користила возило марке „...“, у власништву сина тужене које је у току овог поступка преведено на тужиљу и тужиља је на предлог супруга тужене пристала да се вредност возила у износу од 3.742 евра одбије од износа укупног дуга. Тужена није тужиљи исплатила преостали дуг.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су утврдили да је тужбени захтев делимично основан и обавезали тужену да тужиљи на име зајма исплати износ од 47.848 евра са припадајућом законском затезном каматом, сходно чл.12., 16., 17. став 1., 262. став 1., 557. и 562. Закона о облигационим односима, имајући у виду да је тужена измирила дуг према тужиљи у износу од 13.442,00 евра.

Одредбом члана 67. став 1. Закона о облигационим односима прописано је да закључење уговора не подлеже никаквој форми, осим ако је законом друкчије одређено.

Одредбом члана 557. став 1. Закона о облигационим односима прописано је да се уговором о зајму обавезује зајмодавац да преда у својину зајмопримцу одређену количину новца или којих других заменљивих ствари, а зајмопримац се обавезује да му врати после извесног времена исту количину новца, односно исту количину ствари исте врсте и истог квалитета. Чланом 562. став 1. ЗОО прописано је да је зајмопримац дужан да врати у уговореном року исту количину ствари исте врсте и квалитета, чланом 559. став 1. ЗОО да је зајмодавац дужан предати одређене ствари у уговорено време, а ако рок за предају није одређен, онда кад то зајмопримац затражи. Одредбом члана 399. став 1. ЗОО прописано је да стопа уговорене камате између физичких лица не може бити већа од каматне стопе која се у месту испуњења плаћа на штедне улоге по виђењу.

По оцени Врховног касационог суда, правилан је закључак нижестепених судова да је између странака закључен уговор о зајму, односно да је тужиља туженој предала износ од 61.290,00 евра и да тужиља има право да захтева да јој тужена врати новчани износ од 47.848,00 евра, имајући у виду да је тужена измирила износ од 13.442,00 евра, а на основу напред наведених одредби Закона о облигационим односима.

По оцени ревизијског суда, ревизијски наводи тужене којима се указује на непостојање уговора о зајму између странака не доводе у сумњу закључак судова о постојању уговора о зајму. Наиме, у конкретном случају, тужиља је туженој дала новчани износ од 61.290,00 евра у априлу месецу 2012. године ради исплате кредита за куповину непокретности, тако што рок враћања позајмице није одређен, а тужена се обавезала да тужиљи тај износ враћа периодично и у износима колико буде у могућности. Пошто тужена своју обавезу није испунила у целости, већ делимично, следи да је тужиља, као поверилац у обавезном односу, овлашћена је да од тужене, као дужника, захтева испуњење обавезе, сходно одредби члана 262. став 1. ЗОО. Тужена у ревизији даје своју оцену изведених доказа, што је без утицаја на одлучивање пошто о томе које ће чињенице да узме као доказане одлучује суд по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно, свих доказа као целине, а на основу резултата целокупног поступка, сходно одредби члана 8. Закона о парничном поступку. С тим у вези, ревизија не може да се изјави због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, јер је тако прописано одредбом члана 407. став 2. Закона о парничном поступку. Изузетак је прописан само за случај када се примењује одредба члана 403. став 2. тог Закона, што овде није случај.

Суд је ценио и остале наводе ревизије, па је нашао да су неосновани, јер суштински представљају понављање навода који су истицани у жалби против првостепене пресуде, а ове наводе је другостепени суд правилно оценио као неосноване и за ту оцену дао јасне и довољне разлоге, које у свему прихвата и овај суд.

Из изнетих разлога, а применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Врховни касациони суд је одбио захтев тужиље за накнаду трошкова за састав одговора на ревизију, на основу члана 165. Закона о парничном поступку у вези са чланом 153. став 1. истог закона, јер одговор на ревизију није био неопходан.

Председник већа – судија

Марина Милановић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић