U zahtevu za preispitivanje pobijane presude podnositeljka navodi da je osporeno rešenje nezakonito, jer u aktu nije pravilno primenjen Zakon o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritoriji bivših republika SFRJ, u postupku njegovog donošenja nije postupljeno po pravilima postupka i jer je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno. U pogledu povrede Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritoriji bivših republika SFRJ, ukazuje da je u konkretnom slučaju za štedni ulog broj ... postojala ugovorena kamatna stopa od 12,5% na godišnjem nivou, te da je tuženi organ po ovom štednom ulogu za prvi kamatni period morao primeniti ugovorenu kamatnu stopu, a ne kamatnu stopu od 5%. Ističe da je članom 1. Ugovora o oročavanju deviznog uloga propisano da otkazni rok iznosi preko 36 meseci, a članom 4. Ugovora propisano je da se ugovor može raskinuti pismenim putem uz saglasnost obe strane. Kako Ugovor nikada nije raskinut, nesporno je da je u odnosu na prvi kamatni period za predmetni štedni ulog, tuženi organ morao primeniti ugovorenu kamatnu stopu. Prilikom donošenja osporenog rešenja povređena su pravila postupka iz člana 229. Zakona o praničnom postupku i člana 374. stav 2. tačka 12) istog zakona, kao i odredba člana 141. stav 4. Zakona o opštem upravnom postupku, jer je nejasno koliko iznosi kamata obračunata u periodu od 27. aprila 1992. godine do 31. maja 2016. godine. Iznos kamate za taj period uključen je u ukupan iznos potraživanja prikazan u tabeli datoj u obrazloženju rešenja, te je nejasno koji se iznos odnosi na kamatu, a koji na glavno potraživanje. Iz toga proističe da iznos koji banka iskazuje u potvrdi o stanju devizne štednje sadrži iznos glavnog potraživanja i kamate obračunate do 31. maja 2016. godine, te da tuženi faktički obračun kamate vrši samo za period od 31. maja 2016. godine do 31. avgusta 2023. godine. Ukazuje i da nije imala uvid u potvrdu banke, niti je sadržina potvrde navedena u rešenju, te faktički nije u mogućnosti da u cilju zaštite svojih prava proveri obračun kamate koji je banka dostavila tuženom organu. Upravni sud prilikom odlučivanja nije uzeo u obzir dokaze koji su bili od suštinskog značaja za odlučivanje u ovoj stvari – Ugovor o oročavanju deviznog uloga i štednu knjižicu za štedni ulog br. ..., koji su podneteti uz prijavu potraživanja, a što je od uticaja na donošenje odluke organa u postupku utvrđivanja osnovanosti i visine potraživanja podnosioca zahteva. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud zahtev uvaži, pobijanu presudu preinači, poništi osporeno rešenje i predmet vrati tuženom na ponovno odlučivanje. Troškove je tražila.

Protivna stranka u odgovoru na zahtev predlaže da sud isti odbije.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' broj 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev neosnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, pravilno je tuženi organ, na osnovu potvrde Investbanke ad Beograd u stečaju, utvrdio iznos devizne štednje tužilje i na utvrđeni iznos duga, primenom odredbe člana 4. Zakon o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritoriji bivših republika SFRJ, obračunao kamatu do 31.12.1997. godine po kamatnoj stopi od 5% na godišnjem nivou, za period od 01. januara 1998. godine do 31. maja 2016. godine po kamatnoj stopi od 2% na godišnjem nivou i za period od 01. juna 2016. godine do rokova dospeća rata obveznica, po kamatnoj stopi od 0,5% godišnje, primenom prostog interesnog računa i obračunom broja dana po metodi 30/360.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je doneta bez povreda pravila postupka i uz pravilnu primenu zakona. Pobijanom presudom su ocenjena sva pitanja i okolnosti koje su mogle biti od uticaja na zakonitost osporene odluke i za tu ocenu su dati dovoljni i jasni razlozi koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Odredbom člana 4. Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritoriji bivših republika SFRJ („Službeni glasnik RS“ br. 108/16, 113/17 i 52/19), propisano je da obaveza Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje iz člana 1. ovog zakona iznosi do 310 miliona evra i obuhvata: deviznu štednju položenu do 27. aprila 1992. godine, umanjenu za izvršene isplate po osnovu propisa iz člana 1. stav 4. ovog zakona; kamatu obračunatu po ugovorenoj kamatnoj stopi, odnosno po kamatnoj stopi od 5% godišnje ako se ne može utvrditi ugovorena kamatna stopa - do 31. decembra 1997. godine; kamatu obračunatu po kamatnoj stopi od 2% godišnje za period od 1. januara 1998. godine do 31. maja 2016. godine; kamatu obračunatu po kamatnoj stopi od 0,5% godišnje za period od 1. juna 2016. godine do rokova dospeća rata obveznica. Obračun kamate se vrši primenom prostog interesnog računa i obračun broja dana po metodi 30/360.

Odredbom člana 14. istog zakona, propisano je da u postupku utvrđivanja prava na isplatu devizne štednje Uprava, odnosno Komisija može preduzeti dodatne aktivnosti radi provere tačnosti podataka i dokumentacije koja je dostavljena uz prijavu potraživanja (stav 1); da su banke kod kojih je položena devizna štednja, odnosno njihovi pravni sledbenici, kao i banke koje su u skladu s propisima preuzele poslove u vezi sa isplatom devizne štednje položene kod banaka nad kojima je pokrenut postupak stečaja ili likvidacije, a kod kojih se vode devizni štedni ulozi, u smislu ovog zakona, dužne da, na zahtev Uprave, dostave raspoložive podatke o tim ulozima (stav 2); u slučaju da je postupak stečaja ili likvidacije nad bankom kod koje je položena devizna štednja okončan, na zahtev Uprave, Agencija za osiguranje depozita dostavlja raspoložive podatke o deviznim štednim ulozima kod ovih banaka, na osnovu dokumentacije iz Centralne arhive Agencije (stav 3).

Prema odredbi člana 15. navedenog zakona, Uprava na predlog Komisije utvrđuje pravo na isplatu devizne štednje na osnovu podataka i dokumentacije iz člana 12. ovog zakona koja joj je dostavljena uz prijavu potraživanja i na osnovu podataka i dokumentacije kojom raspolažu banke iz člana 14. stav 2. ovog zakona (stav 1). Ako utvrdi da su za to ispunjeni propisani uslovi, Uprava rešenjem utvrđuje pravo na isplatu devizne štednje i visinu potraživanja, odnosno prava na obveznice po tom osnovu (stav 2). Ostvarivanjem prava po odredbama ovog zakona devizni štediša se odriče, odnosno gubi pravo na vođenje postupka za utvrđivanje prava i naplatu devizne štednje pred sudom i drugim organom, odnosno organizacijom, uključujući i postupke izvršenja (stav 3).

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, podnositeljka zahteva neosnovano osporava način na koji je obračunata kamata na njen devizni štedni ulog za prvi kamatni period od 27. aprila 1992. do 31. decembra 1997. godine, ukazujući na to da u osporenom rešenju Uprave za javni dug nije pravilno primenjen zakon, da u postupku donošenja tog akta nije postupljeno po pravilima postupka, kao i da je pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Vrhovni kasacioni sud podseća da je Veliko veće Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), dana 16. jula 2014. godine, u predmetu Ališić i dr. protiv Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše jugoslovenske Republike Makedonije (predstavka broj 60642/08), donelo pilot presudu u vezi sa „starom“ deviznom štednjom kod, između ostalih, Tuzlanske filijale Investbanke. Presudom je utvrđeno da je Srbija povredila član 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, pa je odlučeno da se odloži razmatranje sličnih predmeta i tuženoj državi pruži prilika da preduzme odgovarajuće mere, uključujući i zakonodavne, kako bi rešila evidentno postojanje sistemskog problema „stare“ devizne štednje. U cilju izvršenja naloga ESLJP iz navedene presude, Skupština Republike Srbije je 28.12.2016. godine donela Zakon o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritoriji bivših republika SFRJ (u daljem tekstu: Zakon), koji je stupio na snagu 30.12.2016. godine. ESLJP je u Odluci Muratović protiv Srbije od 21.03.2017. godine konstatovao da Zakon zadovoljava kriterijume utvrđene pilot presudom (stav 17. predstavka broj 41698/06). Ovakvo stanovište ESLJP odnosilo se i na odredbe Zakona kojima je uređen način obračuna kamate.

Odredbom člana 4. stav 1. alineja 1. Zakona propisano je da obaveza Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje obuhvata, pored ostalog, kamatu obračunatu po ugovorenoj kamatnoj stopi, odnosno po komatnoj stopi od 5% godišnje ako se ne može utvrditi ugovorena kamatna stopa, u periodu od 27. aprila 1992. do 31. decembra 1997. godine. Podnositeljka zahteva nije dokazala da joj je u tom periodu u štednim knjižicama zaračunavana kamata od 12,5%, niti da je i dalje važio ugovor o oročavanju deviznog uloga sa kamatom u toj visini zaključen sa Investbankom, Poslovna jedinica u Tuzli od 03.02.1983. godine jer iz tog ugovora proizlazi da je štedni ulog podnositeljke oročen sa otkaznim rokom preko 36 meseci i da nije ugovoreno da se po isteku tog roka ugovor automatski reoročava.

Zakonom su uređeni uslovi, način i postupak regulisanja obaveza po osnovu neisplaćene devizne štednje građana koju su do 27.04.1992. godine položila lica navedena u članu 1. stav 1. tač. 1) i 2) i on predstavlja lex specialis. Stoga se na pitanja postupka po zahtevu podnositeljke za isplatu devizne štednje ne mogu primeniti pravila postupka predviđena Zakonom o parničnom postupku, pa ni odredbe člana 229. i člana 374. stav 2. tačka 12) tog zakona, na čiju povredu se ukazuje u zahtevu za preispitivanje pobijane presude Upravnog suda.

Najzad, Vrhovni kasacioni sud smatra da su neosnovani navodi podnositeljke da su osporeno rešenje Uprave za javni dug i pobijana presuda Upravnog suda zasnovani na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju. Ovo zbog toga što su pravo na isplatu devizne štednje podnositeljke i visina njenog potraživanja utvrđeni saglasno članu 15. stav 2. Zakona na osnovu podataka i dokumentacije iz člana 12. koji su dostavljeni uz prijavu potraživanja, kao i na osnovu potvrda o stanju neisplaćene devizne štednje na dan 31.05.2016. godine sa obračunom kamate sa konverzijom koje je, na osnovu člana 14. stav 2, dostavila Investbanka AD Beograd, u stečaju, po zahtevu Uprave za javni dug. Banka i Uprava za javni dug nisu imali obavezu da navedene potvrde dostave podnositeljki prijave, jer odredbama Zakona takva obaveza nije ustanovljena zbog specifičnog načina i postupka utvrđivanja prava na isplatu stare devizne štednje i visine potraživanja koji su uslovljeni potrebom da se u što kraćem roku omogući podnosiocima prijave da slobodno raspolažu deponovanim deviznim štednim ulozima. Odstupanje od načela o pravu stranke na izjašnjavanje predviđeno je članom 104. stav 1. tačka 4) Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 18/16) ako je to posebnim zakonom određeno.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva ove presude.

Kako je zahtev za preispitivanje sudske odluke odbijen, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 74. Zakona o upravnim sporovima shodnom primenom odredbe člana 165. stav 1. u vezi člana 153. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 87/18) odlučio kao u drugom stavu dispozitiva presude.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

dana 24.11.2022. godine, Uzp 305/2022

Zapisničar                                                                                                             Predsednik veća – sudija

Mirela Kostadinović,s.r.                                                                               Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić