Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž 733/22 od 28.04.2022. godine, stavom prvim izreke, žalbu odbio i potvrdio presudu Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P 415/20 od 07.12.2021. godine u pobijanom, usvajajućem delu i u delu odluke o troškovima parničnog postupka (stav 1, 2. i 4. izreke). Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i predložio da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, na osnovu odredbe člana 404. stav1. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tuženog sa zahtevom za naknadu troškova za sastav odgovora od strane punomoćnika – advokata.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava. Predmet tražene pravne zaštite je naknada materijalne štete koju je tuženi prouzrokovao tužiocu nepravilnim radom tako što mu je onemogućio ostvarivanje prava na penziju koje pravo je on imao u momentu podnošenja zahteva za penzionisanje, 15.06.2011. godine. Odluka nižestepenih sudova ne odstupa od sudske prakse u primeni odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a zastarelost predmetnog potraživanja ceni se u zavisnosti od činjenica svakog konkretnog slučaja pa, s tim u vezi, tuženi uz reviziju nije dostavio drugačije odluke sudova u predmetima sa bitno istim činjeničnim stanjem kao u ovoj parnici, radi potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije, na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužilac je tužbu radi naknade štete podneo 02.07.2020. godine, a vrednost predmeta spora je 931.713,80 dinara.

Imajući u vidu da je ovo imovinskopravni spor u kom vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Tužiocu trošak angažovanja punomoćnika – advokata za sastav odgovora na reviziju nije bio potreban u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu trećem izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić