Апелациони суд у Новом Саду је, пресудом Гж 733/22 од 28.04.2022. године, ставом првим изреке, жалбу одбио и потврдио пресуду Основног суда у Сремској Митровици П 415/20 од 07.12.2021. године у побијаном, усвајајућем делу и у делу одлуке о трошковима парничног поступка (став 1, 2. и 4. изреке). Ставом другим изреке, одбијени су захтеви парничних странака за накнаду трошкова парничног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је изјавио благовремену ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права и предложио да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, на основу одредбе члана 404. став1. Закона о парничном поступку, ради уједначавања судске праксе.

Тужилац је доставио одговор на ревизију туженог са захтевом за накнаду трошкова за састав одговора од стране пуномоћника – адвоката.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 18/20), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

По оцени Врховног касационог суда, у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној, на основу одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, јер није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно уједначавање судске праксе као ни ново тумачење права. Предмет тражене правне заштите је накнада материјалне штете коју је тужени проузроковао тужиоцу неправилним радом тако што му је онемогућио остваривање права на пензију које право је он имао у моменту подношења захтева за пензионисање, 15.06.2011. године. Одлука нижестепених судова не одступа од судске праксе у примени одредбе члана 172. Закона о облигационим односима, а застарелост предметног потраживања цени се у зависности од чињеница сваког конкретног случаја па, с тим у вези, тужени уз ревизију није доставио другачије одлуке судова у предметима са битно истим чињеничним стањем као у овој парници, ради потребе уједначавања судске праксе.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу првом изреке донео применом одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност ревизије, на основу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку и утврдио да је ревизија недозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. Закона о парничном поступку, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужилац је тужбу ради накнаде штете поднео 02.07.2020. године, а вредност предмета спора је 931.713,80 динара.

Имајући у виду да је ово имовинскоправни спор у ком вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија недозвољена.

Из тих разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу другом изреке донео применом одредбе члана 413. Закона о парничном поступку.

Тужиоцу трошак ангажовања пуномоћника – адвоката за састав одговора на ревизију није био потребан у смислу одредбе члана 154. Закона о парничном поступку.

На основу изложеног, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу трећем изреке донео применом одредбе члана 165. став 1. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић