Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Vlade Republike Srbije 24 broj 119-345/2021 od 07.03.2012. godine, tužilac je imenovan za direktora Doma učenika srednjih škola u ..., kada je i stupio na dužnost. Rešenjem Vlade Republike Srbije 24 broj 119-12361/2015 od 19.11.2015. godine, konstatovano je da tužiocu prestaje dužnost direktora Doma učenika srednjih škola u ... pre isteka mandata. Ovo rešenje je poništeno, kao nezakonito, presudom Višeg suda u Leskovcu P1 7/16 od 02.09.2016. godine, koja je postala pravnosnažna 12.12.2017. godine. Nakon prestanka dužnosti direktora tužilac je u Domu učenika obavljao poslove organizatora samostalnih delatnosti na kojima mu je plata obračunavana i isplaćivana po koeficijentu 16,95. Na poslovima direktora navedene Ustanove tužiocu je plata obračunavana i isplaćivana po koeficijentu 21,11. Tužilac tužbom traži isplatu razlike plate od iznosa koji mu je u spornom periodu isplaćen po koeficijentu 16,95 do iznosa koji bi mu bili isplaćeni po koeficijentu 21,11, da mu dužnost direktora nije nezakonito prestala pre isteka četvorogodišnjeg mandata za period od 19.11.2015. godine (prestanak dužnosti direktora) do 07.06.2016. godine (istek zakonom propisanog mandata). Visina razlike utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko- finansijske struke i u skladu sa tim nalazom tužilac je precizirao tužbeni zahtev.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo u visini utvrđene razlike plate, zbog nezakonitog prestanka dužnosti direktora pre isteka četvorogodišnjeg mandata na osnovu rešenja tužene koje je kao nezakonito poništeno pravnosnažnom presudom u sudskom postupku.

Drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište o odgovornosti tužene, nalazeći da iako je tužena donela nezakonitu odluku o razrešenju, ona nije poslodavac tužioca, već je to Dom učenika srednjih škola u ... koji je pasivno legitimisan i odgovoran za predmetnu štetu budući da je neposredno sproveo nezakonito rešenje o razrešenju na način što je tužiocu isplaćivao zarade u nižim iznosima od onih koje bi tužilac ostvario do isteka mandata. Kako je prigovor nedostatka pasivne legitimacije materijalno pravni prigovor na koji sud pazi po službenoj dužnosti, to je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Odredbom člana 164. Zakona o radu propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu nadoknadi štetu u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Iz sadržine ove odredbe proizilazi da se poreklo štete koju zaposleni može da pretrpi na radu ili u vezi sa radom nalazi u povredi nekog njegovog prava ili u povredi, odnosno narušavanju zdravlja zaposlenog. U zavisnosti od porekla štete određuje se i osnov odgovornosti za štetu. Ako je šteta nastala zbog povrede prava zaposlenog, osnov odgovornosti je krivica koja se u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima pretpostavlja, dok po članu 172. stav 1. pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. U konkretnom slučaju na osnovu rešenja tužene, tužiocu je prestala dužnost direktora Doma učenika srednjih škola u ..., pre isteka mandata i to rešenje je poništeno kao nezakonito pravnosnažnom sudskom odlukom. Nezakonitim rešenjem tužene, tužiocu je prouzrokovana materijalna šteta u visini razlike između plate koja je isplaćivana i plate koju bi ostvarivao da do prestanka dužnosti direktora pre isteka mandata nije došlo. Uzrok ove štete je u nezakonitom aktu tužene, a ne u primeni tog akta od strane poslodavca isplaćivanjem tužiocu plate u nižim iznosima od onih koje bi ostvario do isteka mandata. Zato u konkretnom slučaju postoji osnov odgovornosti tužene za prouzrokovanu štetu, suprotno stanovištu drugostepenog suda o nepostojanju pasivne legitimacije tužene u ovom sporu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji pa mu pripadaju troškovi revizijskog postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. i 154. ZPP u iznosu od 18.000,00 dinara na ime sastava revizije od strane advokata po važećoj AT, dok troškovi na ime sudske takse nisu priznati, jer zahtev za naknadu ovih troškova nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP. Preinačenjem drugostepene presude potvrđena je i odluka o troškovima prvostepenog postupka koji su tužiocu pravilno priznati i odmereni.

Predsednik veća - sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić