Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš, Tatjane Matković Stefanović, Jasmine Stamenković i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ... i GG iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Nebojša Ivanović, advokat u ..., protiv tuženog NIS AD Novi Sad, čiji je punomoćnik Branislav Grujić, advokat u ..., radi zlostavljanja na radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3449/21 od 04.03.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 15.06.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3449/21 od 04.03.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3449/21 od 04.03.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P1 225/19 od 2l.04.2021. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno je da su tužioci, raspoređeni kod tuženog na poslove radnog mesta samostalni referent za ... šifra: ...), u Odeljenju za ... bloka ..., Službe za ..., kabinet ... direktora tuženog, Funkcija za ..., sa mestom rada u ..., u ulici ... br. .., i to tužioci AA i BB, u vremenskom periodu počev od 16. januara 2012. godine, tužilja VV počev od 12.3.2012. godine i tužilja GG počev od 21.2.2012. godine, svi zaključno sa 24. majem 2013. godine, kao danom prestanka radnog odnosa, pretrpeli zlostavljanje na radu kod tuženog, time što ih je tuženi, kao poslodavac, proglasio za „nemapirane“ zaposlene i premestio u fiktivni organizacioni deo (pogrdno nazivan „rezervna klupa“, „ATP“) sa fiktivnim radnim mestom i fiktivnim opisom poslova, gde nisu obavljali poslove po istim; time što im je uskratio pravo na rad, jer im nije dozvoljavao da obavljaju bilo kakve poslove ili im je nalagao da obavljaju ponižavajuće i nepotrebne poslove, time što ih je sa mestom rada izdvajao u posebne objekte, gde su se nalazili do dana kada im je prestao radni odnos i gde im je uskratio pravo na kontakt sa drugim, nezlostavljanim zaposlenima iz radnih procesa, time što im kao zaposlenima nije dao sredstva za rad, računar, papir i olovku, time što im je onemogućio korišćenje IT sistema tuženog, kao i njegovog Infoportala, čime im je uskratio pravo na informisanje, pravo na interno konkurisanje na slobodna radna mesta kod tuženog, time što je tužioce izopštio iz radnih procesa kod tuženog, time što je na njih vršio pritisak da raskinu radni odnos i time što ih je nakon podnošenja zahteva za pokretanje postupka za zaštitu od zlostavljanja na radu od 17.8.2012. godine, umesto da ih zaštiti od zlostavljanja, proglasio kao višak i 24.5.2013. godine, otkazao ugovor o radu, a da je istovremeno imao 3400 novozaposlenih preko uslužnih privrednih društava, koji su obavljali poslove koje su oni prethodno obavljali ili su ih mogli obavljati. Stavom drugim izreke utvrđuje se da je zlostavljanje tužilaca vršeno sistemski od strane tuženog, a da su zlostavljači bili zaposleni kod tuženog, DD, ĐĐ i EE. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da o svom trošku, u celini objavi presudu u dnevnom listu „Kurir“, kao listu koji se distribuira na celoj teritoriji Republike Srbije. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.066.950,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3449/21 od 04.03.2022. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca: AA, BB, VV i GG, kojim su tražili da se utvrdi da su tužioci pretrpeli zlostavljanje na radu tako što tuženi NIS a.d. Beograd, nakon podnošenja zahteva za zaštitu od zlostavljanja na radu 17.8.2012. godine, umesto da tužiocima pruži zaštitu od zlostavljanja na radu, tužioce proglasio kao višak i 24.5.2013. godine, tužiocima otkazao ugovor o radu, a da je istovremeno imao 3400 novozaposlenih preko uslužnih privrednih društava, koji su obavljali poslove koje su oni prethodno obavljali ili su ih mogli obavljati. Odbijena je žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke. Odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog parničnog postupka, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Po oceni Vrhovnog suda, uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 10/23) u konkretnom slučaju nisu ispunjeni. Pravnosnažnom presudom odlučeno je o zahtevu tužilaca u sporu za ostvarivanje sudske zaštite zbog zlostavljanja na radu, za utvrđenje da su pretrpeli zlostavljanje na opisani način i za nalaganje objavljivanja presude u javnom glasilu. Uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge koje su nižestepeni sudovi dali za svoje odluke, Vrhovni sud je ocenio da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti potreba za ujednačavanjem sudske prakse i novim tumačenjem prava u pogledu primene odredbe člana 6. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, br. 36/10), kojim je definisan pojam zlostavljanja i izvršioca zlostavljanja. Razlozi revizije se delom odnose na bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti. Imajući u vidu navedeno, kao i da se u konkretnom slučaju radi o parnici radi utvrđenja zlostavljanja na radu, u kojima odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primena materijalnog prava zavise od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, to odluke nižestepenih sudova kojima je eventualno drugačije odlučeno o istom pravnom pitanju, ne predstavljaju nužno i različito postupanje suda u istoj pravnoj stvari.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Spor zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom jeste radni spor (član 29. stav 4. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu). Zbog toga se na njega primenjuju odredbe o dozvoljenosti revizije iz člana 441. ZPP, jer Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu nisu predviđena posebna pravila o dozvoljenosti revizije.

Odredbom člana 441. ZPP, propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu zbog zlostavljanja na radu tužioci su podneli 03.09.2012. godine. Kako je predmet tužbenog zahteva neimovinske prirode, to je za ocenu dozvoljenosti revizije relevantna označena vrednost predmeta spora od 10.000,00 dinara, u smislu odredbe člana 33. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Imajući u vidu da se tražena pravna zaštita ne odnosi na zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa, a da vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija
Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić