Врховни суд, у већу састављеном од судија Бранка Станића, председника већа, Татјане Миљуш, Татјане Матковић Стефановић, Јасмине Стаменковић и Мирјане Андријашевић, чланова већа, у парници тужилаца АА из ..., ББ из ..., ВВ из ... и ГГ из ..., чији је заједнички пуномоћник Небојша Ивановић, адвокат у ..., против туженог НИС АД Нови Сад, чији је пуномоћник Бранислав Грујић, адвокат у ..., ради злостављања на раду, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 3449/21 од 04.03.2022. године, у седници већа одржаној дана 15.06.2023. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 3449/21 од 04.03.2022. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 3449/21 од 04.03.2022. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П1 225/19 од 2l.04.2021. године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужилаца и утврђено је да су тужиоци, распоређени код туженог на послове радног места самостални референт за ... шифра: ...), у Одељењу за ... блока ..., Службе за ..., кабинет ... директора туженог, Функција за ..., са местом рада у ..., у улици ... бр. .., и то тужиоци АА и ББ, у временском периоду почев од 16. јануара 2012. године, тужиља ВВ почев од 12.3.2012. године и тужиља ГГ почев од 21.2.2012. године, сви закључно са 24. мајем 2013. године, као даном престанка радног односа, претрпели злостављање на раду код туженог, тиме што их је тужени, као послодавац, прогласио за „немапиране“ запослене и преместио у фиктивни организациони део (погрдно називан „резервна клупа“, „АТП“) са фиктивним радним местом и фиктивним описом послова, где нису обављали послове по истим; тиме што им је ускратио право на рад, јер им није дозвољавао да обављају било какве послове или им је налагао да обављају понижавајуће и непотребне послове, тиме што их је са местом рада издвајао у посебне објекте, где су се налазили до дана када им је престао радни однос и где им је ускратио право на контакт са другим, незлостављаним запосленима из радних процеса, тиме што им као запосленима није дао средства за рад, рачунар, папир и оловку, тиме што им је онемогућио коришћење ИТ система туженог, као и његовог Инфопортала, чиме им је ускратио право на информисање, право на интерно конкурисање на слободна радна места код туженог, тиме што је тужиоце изопштио из радних процеса код туженог, тиме што је на њих вршио притисак да раскину радни однос и тиме што их је након подношења захтева за покретање поступка за заштиту од злостављања на раду од 17.8.2012. године, уместо да их заштити од злостављања, прогласио као вишак и 24.5.2013. године, отказао уговор о раду, а да је истовремено имао 3400 новозапослених преко услужних привредних друштава, који су обављали послове које су они претходно обављали или су их могли обављати. Ставом другим изреке утврђује се да је злостављање тужилаца вршено системски од стране туженог, а да су злостављачи били запослени код туженог, ДД, ЂЂ и ЕЕ. Ставом трећим изреке обавезан је тужени да о свом трошку, у целини објави пресуду у дневном листу „Курир“, као листу који се дистрибуира на целој територији Републике Србије. Ставом четвртим изреке обавезан је тужени да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка у износу од 1.066.950,00 динара.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 3449/21 од 04.03.2022. године, преиначена је првостепена пресуда тако што је одбијен тужбени захтев тужилаца: АА, ББ, ВВ и ГГ, којим су тражили да се утврди да су тужиоци претрпели злостављање на раду тако што тужени НИС а.д. Београд, након подношења захтева за заштиту од злостављања на раду 17.8.2012. године, уместо да тужиоцима пружи заштиту од злостављања на раду, тужиоце прогласио као вишак и 24.5.2013. године, тужиоцима отказао уговор о раду, а да је истовремено имао 3400 новозапослених преко услужних привредних друштава, који су обављали послове које су они претходно обављали или су их могли обављати. Одбијена је жалба туженог и потврђена је првостепена пресуда у преосталом делу става првог изреке, у ставу другом, трећем и четвртом изреке. Одбијен је захтев тужилаца за накнаду трошкова другостепеног парничног поступка, као неоснован.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је изјавио ревизију из свих законских разлога, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. ЗПП.

По оцени Врховног суда, услови за примену института посебне ревизије из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11... 10/23) у конкретном случају нису испуњени. Правноснажном пресудом одлучено је о захтеву тужилаца у спору за остваривање судске заштите због злостављања на раду, за утврђење да су претрпели злостављање на описани начин и за налагање објављивања пресуде у јавном гласилу. Узимајући у обзир врсту спора и садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге које су нижестепени судови дали за своје одлуке, Врховни суд је оценио да у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правног питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, нити потреба за уједначавањем судске праксе и новим тумачењем права у погледу примене одредбе члана 6. Закона о спречавању злостављања на раду („Службени гласник РС“, бр. 36/10), којим је дефинисан појам злостављања и извршиоца злостављања. Разлози ревизије се делом односе на битне повреде одредаба парничног поступка због чега се посебна ревизија не може изјавити. Имајући у виду наведено, као и да се у конкретном случају ради о парници ради утврђења злостављања на раду, у којима одлука о основаности тужбеног захтева и примена материјалног права зависе од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном случају, то одлуке нижестепених судова којима је евентуално другачије одлучено о истом правном питању, не представљају нужно и различито поступање суда у истој правној ствари.

Из наведених разлога, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије применом члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Спор због злостављања на раду или у вези са радом јесте радни спор (члан 29. став 4. Закона о спречавању злостављања на раду). Због тога се на њега примењују одредбе о дозвољености ревизије из члана 441. ЗПП, јер Законом о спречавању злостављања на раду нису предвиђена посебна правила о дозвољености ревизије.

Одредбом члана 441. ЗПП, прописано је да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужбу због злостављања на раду тужиоци су поднели 03.09.2012. године. Како је предмет тужбеног захтева неимовинске природе, то је за оцену дозвољености ревизије релевантна означена вредност предмета спора од 10.000,00 динара, у смислу одредбе члана 33. став 2. Закона о парничном поступку. Имајући у виду да се тражена правна заштита не односи на заснивање, постојање или престанак радног односа, а да вредност предмета спора не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, то је Врховни суд нашао да је ревизија недозвољена, применом члана 403. став 3. ЗПП.

На основу изнетог, применом члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија
Бранко Станић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић