Rev2 3955/2022 3.19.1.25.1.4; 3.5.9

Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3955/2022
25.10.2023. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović, Zorice Bulajić, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Željko Rajčević, advokat iz ..., protiv tužene Srednje škole „Sveti Sava“ iz Sombora, koju zastupa Pravobranilaštvo Grada Sombora, radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 587/22 od 30.03.2022. godine, u sednici veća održanoj 25.10.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 587/22 od 30.03.2022. godine, u preinačujućem delu i u delu odluke o troškovima drugostepenog postupka.

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 587/22 od 30.03.2022. godine, u potvrđujućem delu.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 587/22 od 30.03.2022. godine, u potvrđujućem delu.

ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu revizijskih troškova za sastav odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 786/19 od 28.10.2021. godine, stavom prvim izreke, eventualni tužbeni zahtev tužioca pod brojem 2 je delimično usvojen. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime zakonske zatezne kamate zbog kašnjenja u isplati naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski prevoz, isplati ukupan od 387,97 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime razlike naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski prevoz, za period od oktobra 2016. godine zaključno sa februarom 2021. godine, isplati ukupan iznos od 9.458,18 dinara, uvećan za zakonsku zateznu kamatu propisanu Zakonom o zateznoj kamati počev od dospelosti svakog pojedinačnog potraživanja pa do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu propisanu Zakonom o zateznoj kamati počev od 11.05.2021. godine do isplate, a koja se odnosi na isplatu zakonske zatezne kamate iz drugog stava dispozitiva. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu na ime zakonske zatezne kamate zbog kašnjenja u isplati naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski prevoz, isplati ukupan od 387,97 dinara, uvećan za zakonsku zateznu kamatu propisanu Zakonom o zateznoj kamati počev od 11.05.2021. godine do isplate, kao i da na ime razlike naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski prevoz, za period od oktobra 2016. godine zaključno sa februarom 2021. godine, isplati ukupan iznos od 23.482,18 dinara, uvećan za zakonsku zateznu kamatu propisanu Zakonom o zateznoj kamati počev od dospelosti svakog pojedinačnog potraživanja pa do isplate. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan eventualni zahtev pod rednim brojem 1 da se obaveže tužena da tužiocu na ime zakonske zatezne kamate zbog kašnjenja u isplati naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski prevoz, isplati ukupan od 387,97 dinara, uvećan za zakonsku zateznu kamatu propisanu Zakonom o zateznoj kamati počev od 11.05.2021. godine do isplate, kao i da na ime razlike naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski prevoz, za period od oktobra 2016. godine zaključno sa februarom 2021. godine, isplati ukupan iznos od 23.062,18 dinara, uvećan za zakonsku zateznu kamatu propisanu Zakonom o zateznoj kamati počev od dospelosti svakog pojedinačnog potraživanja pa do isplate. Stavom sedmim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 84.352,62 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom računajući od dana izvršnosti presude pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 587/22 od 30.03.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena prvostepena presuda u odbijajućem delu i obavezana tužena da tužiocu na ime razlike naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, pored dosuđenih iznosa isplati i još navedene opredeljene iznose sa zateznom kamatom od dospelosti do isplate bliže određene ovim stavom izreke i obavezana je tužena da tužiocu na dosuđeni iznos od 387,97 dinara na ime zatezne kamate zbog docnje u isplati naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada isplati i zateznu kamatu od 11.05.2021. godine do isplate. Stavom drugim izreke, delimično je preinačeno rešenje o troškovima postupka i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 74.689,62 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, u preostalom delu su odbijene žalbe stranaka i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem i preostalom odbijajućem delu i delu odluke o naknadi troškova postupka. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 24.643,00 dinara, dok je stavom petim izreke, odbijen zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavila tužena zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučuje shodno odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene i opredelio troškove za sastav odtgovora na reviziju i sudsku taksu na odgovor.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u preinačenom delu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužene u ovom delu nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu nastavnika ..., na osnovu ugovora o radu na određeno vreme od 31.08.2018. godine i 30.08.2019. godine. Tačkom 13. navedenih ugovora predviđeno je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Tužilac ima prebivalište u Somboru i radi u Somboru pri čemu na posao dolazi sopstvenim automobilom. Uslugu gradskog prevoza u gradu Somboru obavlja prevoznik „Severtrans“ AD Sombor. Odeljenje za obrazovanje je januara 2016. godine, donelo Uputstvo za obračun putnih troškova za zaposlene u predškolskim ustanovama, osnovnim i srednjim školama po kojem se troškovi prevoza radnika računaju u visini cene radničke mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju, a prema stvarnom mestu boravka radnika i broju dana prisutnosti na radu. Grad Sombor nije zaključio ugovor sa prevoznikom „Severtrans“ za prevoz zaposlenih u školama, kao ni tužena. Troškove prevoza zaposlenima, pa i tužiocu, tužena je isplaćivala u visini cene pretplatne karte „markica za radnike sa 20% popusta“, a obračun je vršila tako što je mesečni iznos pretplatne karte delila sa brojem radnih dana u mesecu i množila sa brojem evidentiranih dana dolaska zaposlenog na rad. Na ovaj način zaposleni je dobijao iznos prevozne karte umanjen za 20%, pri čemu je tužena ovu naknadu isplaćivala sa zakašnjenjem, odnosno nakon 5. u mesecu za prethodni mesec. U spornom periodu tužilac je ima 838 dolazaka na rad i tužena mu je obračunala i isplatila na ime naknade troškova dolaska i odlaska sa rada ukupan iznos od 93.837,82 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužiocu pripada pravo na razliku naknade troškova dolaska i odlaska sa rada, u visini utvrđenoj metodologijom obračuna koji je veštak izvršio u varijanti tri nalaza spram prisutnosti tužioca na radu primenom cene pojedinačne prevozne karte, a najviše do visine mesečne pretplatne karte/markice sa 20% popusta.

I po stavu drugostepenog suda, tužiocu pripada razlika naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada ali prema obračunu iz nalaza veštaka u varijanti dva, odnosno prema ceni pojedinačne prevozne karte, najviše do visine mesečne pretplatne karte bez popusta prema broju dana prisutnosti na radu. Kako je tužena isplaćivala naknadu ovih troškova tužiocu sa zakašnjenjem, odnosno nakon dospelosti, to je obavezana tužena i na isplatu obračunate kamate zbog kašnjenja u isplati navedenih troškova.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom ukazuje da je pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Odredbom člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 21/2015), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do 05. u mesecu za prethodni mesec, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Polazeći od sadržine navedenih odredbi, pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, pripada svim zaposlenima kod tužene, prema broju dana prisutnosti na radu i cene mesečne pretplatne karte u javnom prevozu kod ovlašćenog prevoznika, ukoliko im nije obezbeđen prevoz. U konkretnom slučaju, tužena nije obezbedila sopstveni prevoz zaposlenima u smislu Zakona o radu, a tužiocu je troškove prevoza isplaćivala sa umanjenjem od 20% i sa zakašnjenjem. Međutim, i po oceni ovog suda tužiocu nije moglo da bude uskraćeno zakonsko pravo da mu se ovi troškovi isplate u punom iznosu. S obzirom da tužena sa ovlašćenim prevoznikom nije zaključila ugovor o korišćenju usluga prevoza, ona nije ni povlašćena u smislu ostvarivanja bilo kakvog popusta za svoje zaposlene koji ovaj prevoznik cenovnikom predviđa za određene kategorije lica, jer tužilac i drugi zaposleni kod tužene kada koriste ovaj način prevoza plaćaju punu cenu. Prevoznik AD „Severtrans“ u svom cenovniku ima više različitih vrsta mesečnih pretplatnih karata, pa između ostalog i „markicu za radnike sa 20% popusta“ i „markicu za sve građane sa 40% popusta“, ali ti popusti se ne odnose i na zaposlene kod tužene iz napred navedenih razloga, pa je pravilno drugostepeni sud obavezao tuženu da tužiocu isplati na ime razlike naknade prevoza iznose iz nalaza sudskog veštaka u varijanti dva, odnosno da je tužena, kao poslodavac, u obavezi da isplati tužiocu troškove prevoza po ceni mesečne pretplatne karte, bez popusta.

Imajući ovo u vidu neosnovani su navodi revizije kojima se insistira na obračunu za isplatu troškova prevoza sa popustom, s obzirom da tužena nema osnov za takav obračun troškova prevoza (nema zaključen ugovor sa prevoznikom), kao i insistiranje da bi drugačije postupanje dovelo do neravnopravnosti građana, s obzirom da je propust tužene što sa ovlašćenim prevoznikom nije zaključila ugovor o prevozu zaposlenih, u kom slučaju bi ostvarila i navedene popuste.

Pravilna je i odluka za isplatu obračunate kamate zbog kašnjenja u isplati navedenih troškova s obzirom da je tužena troškove prevoza tužiocu isplaćivala nakon 5. u mesecu za prethodni mesec i tako postupala suprotno odredbi člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o predlogu tužene da se o reviziji, odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, a koja je izjavljena i protiv preostalog (potvrđujućeg) dela pravnosnažne presude Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tražene pravne zaštite, i u ovom delu, je isplata razlike naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada za sporni period. O ovom pravu tužioca i njegovoj visini, sudovi su odlučili uz adekvatnu primenu materijalnog prava, pri čemu odluka o tužbenom zahtevu kao u ovoj pravnoj stvari zavisi od činjeničnog stanja utvrđenog u svakom konkretnom slučaju. Imajući ovo u vidu, Vrhovni sud nalazi da u ovom predmetu ne postoji potreba za razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava, što znači da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u ovom preostalom delu, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate utuženih iznosa podneta je 04.11.2019. godine. Vrednost predmeta spora koja se ovim delom revizije pobija je ispod 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi graničnu vrednost za dozvoljenost revizije, od 40.000 evra, to je Vrhovni sud našao da revizija tužene, u ovom delu, nije dozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Zahtev tužioca, za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju i sudsku taksu na odgovor, je odbijen imajući u vidu da isti ne predstavlja nužan trošak radi vođenja ove parnice, pa je na osnovu člana 165. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić