Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 587/22 од 30.03.2022. године, ставом првим изреке, делимично је преиначена првостепена пресуда у одбијајућем делу и обавезана тужена да тужиоцу на име разлике накнаде трошкова за долазак на рад и одлазак са рада, поред досуђених износа исплати и још наведене опредељене износе са затезном каматом од доспелости до исплате ближе одређене овим ставом изреке и обавезана је тужена да тужиоцу на досуђени износ од 387,97 динара на име затезне камате због доцње у исплати накнаде трошкова за долазак и одлазак са рада исплати и затезну камату од 11.05.2021. године до исплате. Ставом другим изреке, делимично је преиначено решење о трошковима поступка и одбијен захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка преко износа од 74.689,62 динара са затезном каматом од извршности пресуде до исплате. Ставом трећим изреке, у преосталом делу су одбијене жалбе странака и потврђена првостепена пресуда у усвајајућем и преосталом одбијајућем делу и делу одлуке о накнади трошкова поступка. Ставом четвртим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове другостепеног поступка у износу од 24.643,00 динара, док је ставом петим изреке, одбијен захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правоснажне пресуде донете у другом степену, ревизију је благовремено изјавила тужена због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучује сходно одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Тужилац је поднео одговор на ревизију тужене и определио трошкове за састав одтговора на ревизију и судску таксу на одговор.

Испитујући правилност побијане пресуде у преиначеном делу, у смислу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП, Врховни суд је утврдио да ревизија тужене у овом делу није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је у радном односу код тужене на радном месту наставника ..., на основу уговора о раду на одређено време од 31.08.2018. године и 30.08.2019. године. Тачком 13. наведених уговора предвиђено је да запослени има право на накнаду трошкова за долазак на рад и одлазак са рада у висини цене превозне карте у јавном саобраћају. Тужилац има пребивалиште у Сомбору и ради у Сомбору при чему на посао долази сопственим аутомобилом. Услугу градског превоза у граду Сомбору обавља превозник „Севертранс“ АД Сомбор. Одељење за образовање је јануара 2016. године, донело Упутство за обрачун путних трошкова за запослене у предшколским установама, основним и средњим школама по којем се трошкови превоза радника рачунају у висини цене радничке месечне претплатне карте у јавном саобраћају, а према стварном месту боравка радника и броју дана присутности на раду. Град Сомбор није закључио уговор са превозником „Севертранс“ за превоз запослених у школама, као ни тужена. Трошкове превоза запосленима, па и тужиоцу, тужена је исплаћивала у висини цене претплатне карте „маркица за раднике са 20% попуста“, а обрачун је вршила тако што је месечни износ претплатне карте делила са бројем радних дана у месецу и множила са бројем евидентираних дана доласка запосленог на рад. На овај начин запослени је добијао износ превозне карте умањен за 20%, при чему је тужена ову накнаду исплаћивала са закашњењем, односно након 5. у месецу за претходни месец. У спорном периоду тужилац је има 838 долазака на рад и тужена му је обрачунала и исплатила на име накнаде трошкова доласка и одласка са рада укупан износ од 93.837,82 динара.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да тужиоцу припада право на разлику накнаде трошкова доласка и одласка са рада, у висини утврђеној методологијом обрачуна који је вештак извршио у варијанти три налаза спрам присутности тужиоца на раду применом цене појединачне превозне карте, а највише до висине месечне претплатне карте/маркице са 20% попуста.

И по ставу другостепеног суда, тужиоцу припада разлика накнаде трошкова за долазак и одлазак са рада али према обрачуну из налаза вештака у варијанти два, односно према цени појединачне превозне карте, највише до висине месечне претплатне карте без попуста према броју дана присутности на раду. Како је тужена исплаћивала накнаду ових трошкова тужиоцу са закашњењем, односно након доспелости, то је обавезана тужена и на исплату обрачунате камате због кашњења у исплати наведених трошкова.

По оцени Врховног суда, неосновано се ревизијом указује да је погрешно примењено материјално право.

Одредбом члана 118. став 1. тачка 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05...75/14), прописано је да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедио сопствени превоз.

Одредбом члана 26. став 1. Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Службени гласник Републике Србије“ број 21/2015), прописано је да запослени има право на накнаду за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају (градски, приградски, међуградски), која мора бити исплаћена до 05. у месецу за претходни месец, уколико послодавац није обезбедио сопствени превоз.

Полазећи од садржине наведених одредби, право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада, припада свим запосленима код тужене, према броју дана присутности на раду и цене месечне претплатне карте у јавном превозу код овлашћеног превозника, уколико им није обезбеђен превоз. У конкретном случају, тужена није обезбедила сопствени превоз запосленима у смислу Закона о раду, а тужиоцу је трошкове превоза исплаћивала са умањењем од 20% и са закашњењем. Међутим, и по оцени овог суда тужиоцу није могло да буде ускраћено законско право да му се ови трошкови исплате у пуном износу. С обзиром да тужена са овлашћеним превозником није закључила уговор о коришћењу услуга превоза, она није ни повлашћена у смислу остваривања било каквог попуста за своје запослене који овај превозник ценовником предвиђа за одређене категорије лица, јер тужилац и други запослени код тужене када користе овај начин превоза плаћају пуну цену. Превозник АД „Севертранс“ у свом ценовнику има више различитих врста месечних претплатних карата, па између осталог и „маркицу за раднике са 20% попуста“ и „маркицу за све грађане са 40% попуста“, али ти попусти се не односе и на запослене код тужене из напред наведених разлога, па је правилно другостепени суд обавезао тужену да тужиоцу исплати на име разлике накнаде превоза износе из налаза судског вештака у варијанти два, односно да је тужена, као послодавац, у обавези да исплати тужиоцу трошкове превоза по цени месечне претплатне карте, без попуста.

Имајући ово у виду неосновани су наводи ревизије којима се инсистира на обрачуну за исплату трошкова превоза са попустом, с обзиром да тужена нема основ за такав обрачун трошкова превоза (нема закључен уговор са превозником), као и инсистирање да би другачије поступање довело до неравноправности грађана, с обзиром да је пропуст тужене што са овлашћеним превозником није закључила уговор о превозу запослених, у ком случају би остварила и наведене попусте.

Правилна је и одлука за исплату обрачунате камате због кашњења у исплати наведених трошкова с обзиром да је тужена трошкове превоза тужиоцу исплаћивала након 5. у месецу за претходни месец и тако поступала супротно одредби члана 26. став 1. Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика.

Из наведених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Одлучујући о предлогу тужене да се о ревизији, одлучи као о изузетно дозвољеној, а која је изјављена и против преосталог (потврђујућег) дела правноснажне пресуде Врховни суд је нашао да нису испуњени услови из члана 404. Закона о парничном поступку.

Предмет тражене правне заштите, и у овом делу, је исплата разлике накнаде трошкова за долазак и одлазак са рада за спорни период. О овом праву тужиоца и његовој висини, судови су одлучили уз адекватну примену материјалног права, при чему одлука о тужбеном захтеву као у овој правној ствари зависи од чињеничног стања утврђеног у сваком конкретном случају. Имајући ово у виду, Врховни суд налази да у овом предмету не постоји потреба за разматрање правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачење права, што значи да нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, на основу чега је и одлучено као у ставу другом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, у овом преосталом делу, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Наиме, одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради исплате утужених износа поднета је 04.11.2019. године. Вредност предмета спора која се овим делом ревизије побија је испод 40.000 евра у динарској противвредности према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору, који се односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази граничну вредност за дозвољеност ревизије, од 40.000 евра, то је Врховни суд нашао да ревизија тужене, у овом делу, није дозвољена, применом члана 403. став 3. ЗПП.

У складу са изнетим, а на основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу трећем изреке.

Захтев тужиоца, за накнаду трошкова за састав одговора на ревизију и судску таксу на одговор, је одбијен имајући у виду да исти не представља нужан трошак ради вођења ове парнице, па је на основу члана 165. став 2. ЗПП одлучено као у ставу четвртом изреке.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић