Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 159/2022 od 17.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, trećem, četvrtom, petom, šestom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke preinečeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u prvostepenoj presudi tako što je tužena obavezana da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati 100.300,00 dinara.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o reviziji tužene primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnost građana, radi ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava, uzimajući u obzir saržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge za odluku o tužbenom zahtevu. Pobijanom presudom utvrđeno je da je tužilja vlasnik nepokretnosti (objekta i zemljišta neophodnog za redovnu upotrebu) a odbijen protivtužbeni zahtev tužene za utvrđenje prava svojine na delu kp.br. .. površine 125m2, koja katastarska parcela je ukupnom površinom od 338 m2 upisana u list nepokretnosti .. KO Niš – Crveni krst i za utvrđenje zauzeća dela tog zemljišta od strane tužilje u površini od 125m2, odnosno isplatu protivvrednosti te nepokretnosti. Sporno pravno pitanje nije od opšteg interesa, već je vezano za konkretnu činjeničnu podlogu i rešenje spornog odnosa stranaka. Odluke koje je tužena navela u reviziji u kojima je zauzet stav da se susvojina može steći održajem ne potkrepljuju njenu tvrdnju o postojanju drugačije sudske prakse, odnosno ustanovljavanje drugačijeg pravnog stava u pogledu primene materijalnog prava od onog iskazanog u presudi drugostepenog suda, pa nije ispunjen zakonski uslov koji se odnosi na potrebu za ujednačavanjem sudske prakse. Obrazloženje pobijane presude za odluku o usvajanju tužbenog, a odbijanju protivtužbenog zahteva, u skladu je sa postojećom sudskom praksom u tumačenju i primeni odredaba čl. 21. i 24. Zakona o osnovama svojinsko - pravnih odnosa o sticanju svojine po osnovu gradnje na tuđem zemljištu i savesnosti graditelja, kao i čl. 28. st. 4. istog Zakona o sticanju svojine po osnovu održaja u konkretnoj činjničnoj i pravnoj situaciji, da je tužilja savesni držalac predmetne parcele više od 20 godine, da je na ovoj nepokretnosti gradila objekat i da se tužena nikada nije protivila gradnji objekta. Razlozi na kojima je zasnovana drugostepena odluka u tom smislu odgovaraju i usklađeni su sa važećim tumačenjem prava i vladajućim pravnim shvatanjem u praksi nižestepenih sudova i revizijskog suda u primeni navedenih odredaba Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Iz tih razloga odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi sa članom 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko - pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari radi utvrđenja prava svojine podneta je 31.10.2018. godine, a protivtužba radi utvrđenja svojine tužene i zauzeća dela zemljišta od strane tužilje, sa eventualnim tužbenim zahtevom za isplatu njegove protivvrednosti, podneta je 25.10.2019. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 100.000,00 dinara.

Imajući u vidu da vrednost predmeta spora po tužbenom i po protivtužbenom zahtevu koji su u koneksnom odnosu ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić