Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж 159/2022 од 17.03.2022. године, ставом првим изреке, одбијена је жалба тужене и потврђена првостепена пресуда у ставу првом, трећем, четвртом, петом, шестом и седмом изреке. Ставом другим изреке преинечено је решење о трошковима поступка садржано у првостепеној пресуди тако што је тужена обавезана да тужиљи на име трошкова парничног поступка исплати 100.300,00 динара.

Против правоснажне пресуде донете у другом степену, тужена је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, применом члана 404. ЗПП.

Одлучујући о ревизији тужене применом члана 404. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11...10/23), Врховни суд је оценио да у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правног питања од општег интереса или у интересу равноправност грађана, ради уједначавања судске праксе и новог тумачења права, узимајући у обзир саржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге за одлуку о тужбеном захтеву. Побијаном пресудом утврђено је да је тужиља власник непокретности (објекта и земљишта неопходног за редовну употребу) а одбијен противтужбени захтев тужене за утврђење права својине на делу кп.бр. .. површине 125м2, која катастарска парцела је укупном површином од 338 м2 уписана у лист непокретности .. КО Ниш – Црвени крст и за утврђење заузећа дела тог земљишта од стране тужиље у површини од 125м2, односно исплату противвредности те непокретности. Спорно правно питање није од општег интереса, већ је везано за конкретну чињеничну подлогу и решење спорног односа странака. Одлуке које је тужена навела у ревизији у којима је заузет став да се сусвојина може стећи одржајем не поткрепљују њену тврдњу о постојању другачије судске праксе, односно установљавање другачијег правног става у погледу примене материјалног права од оног исказаног у пресуди другостепеног суда, па није испуњен законски услов који се односи на потребу за уједначавањем судске праксе. Образложење побијане пресуде за одлуку о усвајању тужбеног, а одбијању противтужбеног захтева, у складу је са постојећом судском праксом у тумачењу и примени одредаба чл. 21. и 24. Закона о основама својинско - правних односа о стицању својине по основу градње на туђем земљишту и савесности градитеља, као и чл. 28. ст. 4. истог Закона о стицању својине по основу одржаја у конкретној чињничној и правној ситуацији, да је тужиља савесни држалац предметне парцеле више од 20 године, да је на овој непокретности градила објекат и да се тужена никада није противила градњи објекта. Разлози на којима је заснована другостепена одлука у том смислу одговарају и усклађени су са важећим тумачењем права и владајућим правним схватањем у пракси нижестепених судова и ревизијског суда у примени наведених одредаба Закона о основама својинско-правних односа. Из тих разлога одлучено је као у првом ставу изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. у вези са чланом 403. став 3. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско - правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари ради утврђења права својине поднета је 31.10.2018. године, а противтужба ради утврђења својине тужене и заузећа дела земљишта од стране тужиље, са евентуалним тужбеним захтевом за исплату његове противвредности, поднета је 25.10.2019. године. Вредност предмета спора износи 100.000,00 динара.

Имајући у виду да вредност предмета спора по тужбеном и по противтужбеном захтеву који су у конексном односу не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, Врховни суд је на основу члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа-судија

Јелица Бојанић Керкез,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић