Posebna revizija je izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud, ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Po oceni Vrhovnog suda, posebna revizija tužilje u ovom sporu je dozvoljena radi usklađivanja drugostepene presude u pobijanom delu sa pravnim stavom iz odluka Evropskog suda za ljudska prava (odluka Marinković protiv Srbije i dr), ali i Ustavnog suda donetih u postupku po ustavnim žalbama poverilaca novčanih potraživanja iz radnog odnosa sa dužnicima protiv kojih se vodi izvršni postupak u kojem je utvrđena povreda prava tužilje na suđenje u razumnom roku (Už 8232/2015 od 24.11.2015. godine; Už 8104/2015 od 30.06.2016. godine).

Iz navedenog razloga odlučeno kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku - ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je 21.02.2014. godine pokrenula izvršni postupak protiv izvršnog dužnika FRA „Proizvodnja mašina“ d.o.o. iz Čačka, radi naplate novčanog potraživanja - neisplaćene razlike zarade i troškova postupka, dosuđenog izvršnom presudom Opštinskog suda u Čačku P1 214/07 od 24.05.2007. godine. Izvršenje je određeno rešenjem o izvršenju I 466/14 od 24.02.2014. godine koje je dostavljeno Narodnoj banci Srbije radi sprovođenja. Pošto je NBS 18.03.2014. godine obavestila sud da izvršenje nije sprovedeno, zaključkom od 22.04.2014. naloženo je izvršnom poveriocu – tužilji da stavi predlog za dalji tok postupka, pa je tužilja podneskom od 29.04.2014. godine predložila da se izvršenje sprovede popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika, a podneskom od 16.05.2016. godine i da izvršenje sprovede sud. Rešenjem I 466/14 od 13.04.2018. godine prekinut je postupak izvršenja zbog toga jer je izvršni dužnik prestao da postoji kao pravno lice. Na predlog tužilje od 24.04.2018. godine, postupak izvršenja je nastavljen prema izvršnom dužniku AD „FRA“ Čačak rešenjem I 466/14 od 04.06.2018. godine, nakon čega je tužilja urgirala da sud sprovede izvršenje na pokretnim stvarima, dok o predlogu tužilje od 29.04.2014. godine da se izvršenje sprovede popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika, sud nije odlučio. Zaključkom od 10.06.2020. godine odlučeno je da se se nastavlja postupak izvršenja pred javnim izvršiteljem.

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4 I 307/2018 od 16.08.2018. godine, usvojen je prigovor tužilje i utvrđeno da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u označenom izvršnom postupku, a sudiji naloženo da preduzme sve mere kako bi se postupak okončao u roku ne dužem od četiri meseca. Izvršni postupak je i dalje u toku, a tužilja svoje potraživanje nije naplatila. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i tužilji dosudio naknadu materijalne štete u visini novčanog potraživanja dosuđenog izvršnom ispravom radi čije prinudne naplate je u izvršnom postupku doneto rešenje o izvršenju. Po stanovištu tog suda, donošenjem rešenja kojim je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku ispunjen je materijalno-pravni uslov za podnošenje tužbe radi naknade materijalne štete protiv tužene države, čija odgovornost za štetu je objektivna.

Drugostepeni sud je, odlučujući po žalbi tužene, preinačio presudu nižestepenog suda u delu za zakonsku zateznu kamatu tako što je odbio tužbeni zahtev kojim je traženo plaćanje zatezne kamate od dospelosti novčanih iznosa dosuđenih izvršnom ispravom, čija je naplata određena rešenjem o izvršenju, do dana podnošenja tužbe. Po stanovištu tog suda, tužilja je tek podnošenjem tužbe – 18.04.2019. godine, pozvala tuženu na ispunjenje obaveze naknade imovinske štete, zbog čega u smislu članova 277. i 324. Zakona o obligacionim odnosima nema pravo na traženu zateznu kamatu do dana podnošenja tužbe.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Prema stavu trećem te odredbe, odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivno.

Naknada materijalne štete, prema pravilima obligacionog prava, odnosi se na uspostavljanje ranijeg stanja koje je bilo pre nego što je šteta nastala, kao i na isplatu u novcu ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne nadoknađuje štetu potpuno ili ako uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće (član 180. Zakona o obligacionim odnosima).

Evropski sud za ljudska prava je u predmetim u odnosu na Srbiju izrazio stav da za neisplaćena potraživanja zaposlenih prema društvenim preduzećima i preduzećima sa pretežnim društvenim kapitalom, kao subjekata pod kontrolom države, dosuđena pravnosnažnom sudskom odlukom koja su u izvršnom postupku ostala nenaplaćena duži vremenski period, odgovara Republika Srbija, iz sopstvenih sredstava. Presudama donetim u takvim predmetima Republika Srbija je obavezana da iz sopstvenih sredstava, u roku od tri meseca od njihove pravnosnažnosti, isplati podnosiocima predstavke iznose koji su im dosuđeni pravnosnažnim presudama domaćih sudova.

I Ustavni sud je, uvažavajući praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, odlukama kojima je usvajao ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije usled nesprovođenja rešenja o izvršenju - prinudne naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa od preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, utvrđivao pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju, umanjenoj za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu.

Sledstveno izloženom, po stanovištu revizijskog suda, tužena je i u ovom slučaju dužna da tužilji isplati iznose dosuđene izvršnom presudom Opštinskog suda u Čačku P1 214/07 od 04.05.2007. godine i rešenjem o izvršenju I 466/14 od 24.02.2014. godine, što znači i zateznu kamatu na iznos glavnog duga od datuma njegove dospelosti, odnosno u odnosu na parnične troškove od dana donošenja izvršne isprave, pa do dana podnošenja tužbe u ovom sporu. Na taj način tužilji će biti nadoknađena materijalna šteta u skladu sa pravilom sadržanim u članu 185. Zakona o obligacionim odnosima i njeno imovno stanje biće dovedeno u položaj u kojem bi se nalazilo da je izvršni postupak okončan isplatom dosuđenog novčanog potraživanja u razumnom roku.

Zbog toga je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Tužilji su dosuđeni troškovi postupka po reviziji u iznosu od 18.000,00 dinara, za sastav tog pravnog leka i, primenom člana 165. stav 2. u vezi sa čl. 153. stav 1. i 154. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković