Посебна ревизија је изузетно правно средство које се, због погрешне примене материјалног права, може изјавити против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом. О дозвољености посебне ревизије одлучује Врховни суд, ценећи потребу одлучивања о том правном средству због разматрања правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

По оцени Врховног суда, посебна ревизија тужиље у овом спору је дозвољена ради усклађивања другостепене пресуде у побијаном делу са правним ставом из одлука Европског суда за људска права (одлука Маринковић против Србије и др), али и Уставног суда донетих у поступку по уставним жалбама поверилаца новчаних потраживања из радног односа са дужницима против којих се води извршни поступак у којем је утврђена повреда права тужиље на суђење у разумном року (Уж 8232/2015 од 24.11.2015. године; Уж 8104/2015 од 30.06.2016. године).

Из наведеног разлога одлучено као у првом ставу изреке, на основу члана 404. Закона о парничном поступку - ЗПП.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. ЗПП, Врховни суд је нашао да је ревизија тужиље основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је 21.02.2014. године покренула извршни поступак против извршног дужника ФРА „Производња машина“ д.о.о. из Чачка, ради наплате новчаног потраживања - неисплаћене разлике зараде и трошкова поступка, досуђеног извршном пресудом Општинског суда у Чачку П1 214/07 од 24.05.2007. године. Извршење је одређено решењем о извршењу И 466/14 од 24.02.2014. године које је достављено Народној банци Србије ради спровођења. Пошто је НБС 18.03.2014. године обавестила суд да извршење није спроведено, закључком од 22.04.2014. наложено је извршном повериоцу – тужиљи да стави предлог за даљи ток поступка, па је тужиља поднеском од 29.04.2014. године предложила да се извршење спроведе пописом, проценом и продајом покретних ствари извршног дужника, а поднеском од 16.05.2016. године и да извршење спроведе суд. Решењем И 466/14 од 13.04.2018. године прекинут је поступак извршења због тога јер је извршни дужник престао да постоји као правно лице. На предлог тужиље од 24.04.2018. године, поступак извршења је настављен према извршном дужнику АД „ФРА“ Чачак решењем И 466/14 од 04.06.2018. године, након чега је тужиља ургирала да суд спроведе извршење на покретним стварима, док о предлогу тужиље од 29.04.2014. године да се извршење спроведе пописом, проценом и продајом покретних ствари извршног дужника, суд није одлучио. Закључком од 10.06.2020. године одлучено је да се се наставља поступак извршења пред јавним извршитељем.

Решењем Основног суда у Чачку Р4 И 307/2018 од 16.08.2018. године, усвојен је приговор тужиље и утврђено да јој је повређено право на суђење у разумном року у означеном извршном поступку, а судији наложено да предузме све мере како би се поступак окончао у року не дужем од четири месеца. Извршни поступак је и даље у току, а тужиља своје потраживање није наплатила. Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је усвојио тужбени захтев и тужиљи досудио накнаду материјалне штете у висини новчаног потраживања досуђеног извршном исправом ради чије принудне наплате је у извршном поступку донето решење о извршењу. По становишту тог суда, доношењем решења којим је утврђена повреда права на суђење у разумном року испуњен је материјално-правни услов за подношење тужбе ради накнаде материјалне штете против тужене државе, чија одговорност за штету је објективна.

Другостепени суд је, одлучујући по жалби тужене, преиначио пресуду нижестепеног суда у делу за законску затезну камату тако што је одбио тужбени захтев којим је тражено плаћање затезне камате од доспелости новчаних износа досуђених извршном исправом, чија је наплата одређена решењем о извршењу, до дана подношења тужбе. По становишту тог суда, тужиља је тек подношењем тужбе – 18.04.2019. године, позвала тужену на испуњење обавезе накнаде имовинске штете, због чега у смислу чланова 277. и 324. Закона о облигационим односима нема право на тражену затезну камату до дана подношења тужбе.

По налажењу Врховног суда, основани су наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Одредбом члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да странка може да поднесе тужбу против Републике Србије за накнаду имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року, у року од једне године од дана када је стекла право на правично задовољење. Према ставу трећем те одредбе, одговорност Републике Србије за имовинску штету изазвану повредом права на суђење у разумном року је објективно.

Накнада материјалне штете, према правилима облигационог права, односи се на успостављање ранијег стања које је било пре него што је штета настала, као и на исплату у новцу уколико успостављање ранијег стања не надокнађује штету потпуно или ако успостављање ранијег стања није могуће (члан 180. Закона о облигационим односима).

Европски суд за људска права је у предметим у односу на Србију изразио став да за неисплаћена потраживања запослених према друштвеним предузећима и предузећима са претежним друштвеним капиталом, као субјеката под контролом државе, досуђена правноснажном судском одлуком која су у извршном поступку остала ненаплаћена дужи временски период, одговара Република Србија, из сопствених средстава. Пресудама донетим у таквим предметима Република Србија је обавезана да из сопствених средстава, у року од три месеца од њихове правноснажности, исплати подносиоцима представке износе који су им досуђени правноснажним пресудама домаћих судова.

И Уставни суд је, уважавајући праксу међународних институција за заштиту људских права, одлукама којима је усвајао уставну жалбу због повреде права на имовину из члана 58. Устава Републике Србије услед неспровођења решења о извршењу - принудне наплате новчаног потраживања из радног односа од предузећа са већинским друштвеним капиталом, утврђивао право подносиоца уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа опредељених решењем о извршењу, умањеној за евентуално наплаћене износе по том основу.

Следствено изложеном, по становишту ревизијског суда, тужена је и у овом случају дужна да тужиљи исплати износе досуђене извршном пресудом Општинског суда у Чачку П1 214/07 од 04.05.2007. године и решењем о извршењу И 466/14 од 24.02.2014. године, што значи и затезну камату на износ главног дуга од датума његове доспелости, односно у односу на парничне трошкове од дана доношења извршне исправе, па до дана подношења тужбе у овом спору. На тај начин тужиљи ће бити надокнађена материјална штета у складу са правилом садржаним у члану 185. Закона о облигационим односима и њено имовно стање биће доведено у положај у којем би се налазило да је извршни поступак окончан исплатом досуђеног новчаног потраживања у разумном року.

Због тога је, на основу члана 416. став 1. ЗПП, одлучено као у другом ставу изреке.

Тужиљи су досуђени трошкови поступка по ревизији у износу од 18.000,00 динара, за састав тог правног лека и, применом члана 165. став 2. у вези са чл. 153. став 1. и 154. ЗПП, одлучено као у трећем ставу изреке.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић