Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu, razveden je brak zaključen 19.02.2016. godine između tužilje i tuženog. Na odluku o razvodu nije bilo žalbe i ona je postala pravnosnažna dana 27.02.2022 godine.

Prvostepeni sud oglasio se međunarodno nenadležnim u delu zahteva za odlučivanje o vršenju roditeljskog prava u odnosu na maloletno dete VV, rođenog ...2015. godine, sa pozivom na odredbe člana 5. – 10. Konvencije o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera zaštite dece, objavljene u „Službenom glasniku RS“, Međunarodni ugovori br. 20/2015, a koja se primenjuje u Republici Srbiji od 01.01.2016. godine, uz zaključak da u konkretnom slučaju nisu kumulativno ispunjeni uslovi predviđeni članom 10. navedene Konvencije za proširenje nadležnosti domaćeg suda da o vršenju roditeljskog prava odlučuje u sporu za razvod braka.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužilje i potvrdio rešenje kojim se prvostepeni sud oglasio međunarodno nenadležnim u delu zahteva za odlučivanje o vršenju roditeljskog prava u odnosu na maloletno dete, prihvatajući pravnu argumentaciju prvostepenog suda.

Vrhovni sud nalazi da je pobijano rešenje doneto pravilnom primenom materijalnog prava a da su navodi revizija tužilje neosnovani.

Odredbom člana 6. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta.

Odredbom člana 226. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da je sud dužan da presudom u bračnom sporu odluči o vršenju roditeljskog prava. Porodični zakon predviđa slučaj atrakcije nadležnosti u sporu za razvod braka u kome se istovremeno odlučuje i o vršenju roditeljskog prava i izdržavanju deteta. Sporom o vršenju roditeljskog prava, u smislu člana 68. – 74. Porodičnog zakona kojima se određuje sadržina roditeljskog prava, smatra se i spor o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem ili određivanju visine doprinosa za izdržavanje deteta od strane drugog roditelja.

Konvencija o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece, propisuje norme o međunarodnoj nadležnosti, merodavnom pravu, uslovima za priznanje i izvršenje odluka o roditeljskoj odgovornosti i merama za zaštitu dece, uključujući i odredbe o saradnji između ugovornica.

Članom 10. ove Konvencije, propisano je proširenje nadležnosti povodom brakorazvodnog postupka. Konvencija o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece (u daljem tekstu: Konvencija) potvrđena je zakonom objavljenim u „Službenom glasniku Republike Srbije“ - Međunarodni ugovori broj 20/2015 i primenjuje se u Republici Srbiji od 01.01.2016. godine, kada je stupila na snagu u skladu sa članom 61. stav 2. tačka A u vezi člana 58. stav 3. Konvencije. Potvrđivanjem i stupanjem na snagu u Republici Srbiji Konvencija je, u skladu sa članom 16. stav 3. Ustava Republike Srbije, postala sastavni deo njenog pravnog poretka i neposredno se primenjuje.

Prema članu 5. stav 1. Konvencije, sudski ili upravni organi države ugovornice u kojoj dete ima uobičajeno boravište nadležni su da odrede mere za zaštitu ličnosti i imovine deteta. Na taj način se Konvencijom uspostavlja princip jednakog tretmana dece koja žive u istoj državi, bez obzira na njihovo državljanstvo, i štiti najbolji interes deteta koje u državi uobičajnog boravišta ima svoj dom. Ovim članom omogućeno je zasnivanje nadležnosti suda one države ugovornice koji najpodrobnije može da proceni najbolji interes deteta i utvrdi okolnosti u kojima ono živi jer su mu, po pravilu, dokazi lako dostupni i bez teškoća može da pribavi (eventualno) mišljenje deteta. S`toga je po kriterijumu uobičajenog boravišta deteta zasnovana redovna međunarodna nadležnost za odlučivanje o svim vrstama mera (trajnim, privremenim i hitnim) za zaštitu ličnosti ili imovine deteta. Promena uobičajenog boravišta deteta i zasnivanje uobičajenog boravišta u drugoj državi ugovornici vodi ustupanju nadležnosti sudu novog uobičajenog boravišta deteta (član 5. stav 2. Konvencije), osim u slučaju nezakonitog odvođenja ili zadržavanja deteta (član 7. Konvencije).

Korekcija pretpostavke da je u najboljem interesu deteta da se o njegovoj zaštiti odlučuje u državi uobičajenog boravišta izvršena je ustanovama ustupanja nadležnosti (članovi 8. i 9. Kovnencije) i proširenja nadležnosti povodom brakorazvodnog postupka ili postupka za rastavu braka roditelja deteta (član 10. Konvencije).

Ustanova ustupanja nadležnosti omogućava zasnivanje supsidijarne nadležnosti onda kada najbolji interes konkretnog deteta može bolje da proceni inače nenadležni sud, zbog čega mu se prepušta vođenje postupka. Ustupanje nadležnosti može tražiti redovno nadležni sud - sud države uobičajenog boravišta deteta (ako smatra da bi sud druge države mogao efikasnije da proceni najbolji interes određenog deteta), sud države koji nije nadležan (ako smatra da je pogodniji za odlučivanje), a i same stranke mogu biti upućene na podnošenje odgovarajućeg zahteva. Sudovi kojima se može ustupiti nadležnost, kao i oni koji mogu da traže ustupanje su sudovi država čije je dete državljanin, u kojima se nalazi imovina deteta, čijim je organima podnet zahtev za razvod braka ili zakonsku rastavu roditelja deteta ili za poništaj njihovog braka, kao i države sa kojom dete ima značajnu vezu. Specifičnost ove ustanove je u tome što se samo sud države uobičajenog boravišta deteta može odreći svoje nadležnosti, bilo da on predloži ustupanje ili je zamoljen da to dopusti, ali se u svakom slučaju oba suda moraju složiti u pogledu najboljeg interesa određenog deteta.

Proširenje nadležnosti za odlučivanje o roditeljskoj odgovornosti prilikom razvoda ili rastave braka roditelja deteta može uslediti ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi: da je proširenje nadležnosti dopušteno po pravu države suda (u kojoj se odlučuje o razvodu braka); da u trenutku pokretanja postupka jedan od roditelja ima uobičajeno boravište u državi suda; da je jedan od roditelja titular roditeljske odgovornosti i da postoji njihova saglasnost u pogledu proširenja; i da je to u najboljem interesu deteta.

U postupku je utvrđeno da maloletno dete stranaka, živi sa ocem u Beču. Otac ima stalno zaposlenje a u Beču živi neprekidno od 1989 godine. Otac mal. deteta ima obezbeđeno stambeno pitanje i pomoć u odgajanju deteta od strane majke i sestre koje žive u istom mestu. Maloletno dete u stanu ima svoju sobu, prima dečiji dodatak, pohađalo je redovno vrtić, sada pohađa osnovnu školu i uspešno je savladalo jezik, dobro se adaptiralo i uklopilo u grupu. Upravo je na osnovu ovih činjenica i kriterija iz člana 5 Konvencije Okružni sud Leopoldstadt u Beču zasnovao svoju međunarodnu nadležnost za odlučivanje o vršenju roditeljskog prava nad mal. VV po tužbi oca BB.

Najbolji interes maloletnog deteta je prioritet u svim postupcima, pa i u postupcima odlučivanja o vršenju roditeljskog prava u kom postupku se konačno razrešavaju pitanja ne samo u odnosu na prava roditelja, već i na položaj deteta i njegovo pravo da mu budu obezbeđeni najbolji mogući životni i zdravstveni uslovi za pravilan i potpun razvoj, kao i lični odnos sa roditeljem sa kojim ne živi.

Polazeći od činjenice da u konkretnom slučaju maloletno dete nema uobičajeno boravište u Republici Srbiji i činjenice da živi sa ocem u Beču i uslovima u kojima živi, te polazeći od odredbi člana 5 Konvencije o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece, Vrhovni sud nalazi da je pravilana i zakonita odluka koja se revizijom pobija, jer se najbolje može proceniti interes deteta i o njegovoj zaštiti odlučuje u državi uobičajenog boravišta.

Neosnovani su navodi revizije da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, kao i tvrdnja revidenta da se u postupku za razvod braka istovremeno odlučuje o vršenju roditeljskog prava.

Potvrđeni međunarodni ugovori su deo pravnog poretka Republike Srbije i u hijerarhiji domaćih i međunarodnih pravnih akata imaju prioritet, jer je članom 194. stav 5. Ustava Republike Srbije propisano da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava. Zbog toga Konvencijsko rešenje o nadležnosti suda države uobičajenog boravišta deteta znači da do proširenja nadležnosti u brakorazvodnom sporu za odlučivanje o vršenju roditeljskog prava više ne može dolaziti po službenoj dužnosti, na osnovu člana 226. stav 1. Porodičnog zakona.

U postupku nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 1 i 2 Zakona o parničnom postupku koje bi mogle biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane odluke.

U postupku su utvrđene sve činjenice bitne za ocenu uobičajenog boravišta deteta. Zbog toga se revizijom neosnovano ističe da je nepotpuno utvrđeno činjeničnog stanje u tom pogledu. Pored navedenog, u konkretnom slučaju nisu kumulativno ispunjeni uslovi predviđeni članom 10. Konvencije za proširenje nadležnosti domaćeg suda da o vršenju roditeljskog prava odlučuje u sporu za razvod braka. To sa razloga što je Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu već odlučeno o razvodu braka između tužilje i tuženog. Na odluku o razvodu nije bilo žalbe i ona je postala pravnosnažna dana 27.02.2022 godine, Sada se odlučuje o vršenju roditeljskog prava i izdržavanja mal. deteta. Tužilji se pobijanom odlukom ne uskraćuje ostvarivanje i zaštita roditeljskog prava, sobzirom da joj nije onemogućeno učešće u postupku pred austrijskim sudom u kome se odlučuje o vršenju roditeljskog prava.

To su razlozi na osnovu kojih je Vrhovni sud primenom odredbi člana 420 Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković