Odlučujući o dozvoljenosti posebne revizije, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011...10/2023, u daljem tekstu: ZPP) Vrhovni sud je ocenio da u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava, uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge koje su nižestepeni sudovi dali za svoju odluku.

Tužilac u podnetoj reviziji nije pružio dokaze o postojanju različitih odluka o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao u ovom slučaju i suprotno presuđenju sudova, pa nije ispunjen zakonski uslov koji se odnosi na potrebu za ujednačavanjem sudske prakse. Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova odgovaraju i usklađeni su sa važećim tumačenjem prava i vladajućim pravnim shvatanjem u praksi nižestepenih sudova i revizijskog suda jer je odredbom člana 54. stav 1. ZOSPO predviđeno da se stvarna službenost stiče održajem kada je vlasnik povlasnog dobra faktički ostvarivao službenost za vreme od 20 godina, a vlasnik poslužnog dobra se tome nije protivio, pa kako je u konkretnom slučaju utvrđeno da je predmetna bandera postavljena 1984. godine, na parceli koja je u to vreme pa sve do njene smrti 2008. godine bila u svojini supruge tužioca, te da se ona kao vlasnik te parcele nikada nije obraćala tuženoj „Elektrodistribuciji“ za izmeštanje predmetne bandere, to je tužena „Elektrodistribucija“ do momenta smrti ranijeg vlasnika parcele (sada tužiočeva k.p. br. .. KO ...) stekla službenost postavljanja predmetne bandere. Na tužiocu je, u smislu člana 231. stav 3. ZPP, bio teret dokazivanja činjenice da predmetna bandera sa mernim satom na njegovoj parceli više nije neophodna, da postoje tehnički uslovi za njeno izmeštanje, odnosno da kao vlasnik poslužnog dobra zahteva da prestane pravo službenosti kada ona postane nepotrebna za korišćenje povlasnog dobra, u smislu člana 58. stav 2. ZOSPO, što tužilac tokom postupka nije učinio.

Nižestepeni sudovi su u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, zaključili da je zahtev tužioca prema tuženoj BB da ukloni postojeću ogradu i kapiju prema parceli tužioca na k.p. br. .. KO ..., kao i vinovu lozu koja se nalazi na istom putu, neosnovani, iz razloga što tužilja postavljanjem predmetne ograde sa parapetom nije izvršila zauzeće tužiočeve k.p. br. .. KO ..., te nema mesta primeni odredbe člana 37. stav 1. ZOSPO, a sporna vinova loza je posađena na parceli trećih lica, a ne na parceli tužioca, zbog čega on nije aktivno legitimisan da traži da tužena istu ukloni u smislu člana 42. ZOSPO. Put koji prolazi parcelom tužioca do međe sa parcelom tužene na kome je ona stekla pravo službenosti po poravnanju zaključenom u predmetu Osnovnog suda u Jagodini P 699/17, predstavlja deo dužeg puta koji tužilac koristi za ulazak u druge svoje parcele, a koje koriste i ostali meštani za prilaz svojim parcelama. Tužena BB je posadila vinovu lozu na delu ovog puta, ali taj deo puta nije sastavni deo tužiočeve k.p. br. .. KO ..., već sastavni deo k.p. .. KO ..., vlasništvo VV i k.p. br. .. KO ..., vlasništvo GG koja lica su saglasna da tužena BB postavi vinovu lozu na tom mestu.

Kako na osnovu iznetog proizilazi da u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi propisani članom 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednosti 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 24.07.2017. godine. Vrednost predmeta spora je iznos od 10.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu i da vrednost predmeta ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud utvrdio da je revizija nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković