Одлучујући о дозвољености посебне ревизије, на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС”, бр. 72/2011...10/2023, у даљем тексту: ЗПП) Врховни суд је оценио да у овом случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, јер не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначавањем судске праксе или новим тумачењем права, узимајући у обзир врсту спора и садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге које су нижестепени судови дали за своју одлуку.

Тужилац у поднетој ревизији није пружио доказе о постојању различитих одлука о истој чињеничној и правној ситуацији као у овом случају и супротно пресуђењу судова, па није испуњен законски услов који се односи на потребу за уједначавањем судске праксе. Разлози на којима су засноване одлуке нижестепених судова одговарају и усклађени су са важећим тумачењем права и владајућим правним схватањем у пракси нижестепених судова и ревизијског суда јер је одредбом члана 54. став 1. ЗОСПО предвиђено да се стварна службеност стиче одржајем када је власник повласног добра фактички остваривао службеност за време од 20 година, а власник послужног добра се томе није противио, па како је у конкретном случају утврђено да је предметна бандера постављена 1984. године, на парцели која је у то време па све до њене смрти 2008. године била у својини супруге тужиоца, те да се она као власник те парцеле никада није обраћала туженој „Електродистрибуцији“ за измештање предметне бандере, то је тужена „Електродистрибуција“ до момента смрти ранијег власника парцеле (сада тужиочева к.п. бр. .. КО ...) стекла службеност постављања предметне бандере. На тужиоцу је, у смислу члана 231. став 3. ЗПП, био терет доказивања чињенице да предметна бандера са мерним сатом на његовој парцели више није неопходна, да постоје технички услови за њено измештање, односно да као власник послужног добра захтева да престане право службености када она постане непотребна за коришћење повласног добра, у смислу члана 58. став 2. ЗОСПО, што тужилац током поступка није учинио.

Нижестепени судови су у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног суда, закључили да је захтев тужиоца према туженој ББ да уклони постојећу ограду и капију према парцели тужиоца на к.п. бр. .. КО ..., као и винову лозу која се налази на истом путу, неосновани, из разлога што тужиља постављањем предметне ограде са парапетом није извршила заузеће тужиочеве к.п. бр. .. КО ..., те нема места примени одредбе члана 37. став 1. ЗОСПО, а спорна винова лоза је посађена на парцели трећих лица, а не на парцели тужиоца, због чега он није активно легитимисан да тражи да тужена исту уклони у смислу члана 42. ЗОСПО. Пут који пролази парцелом тужиоца до међе са парцелом тужене на коме је она стекла право службености по поравнању закљученом у предмету Основног суда у Јагодини П 699/17, представља део дужег пута који тужилац користи за улазак у друге своје парцеле, а које користе и остали мештани за прилаз својим парцелама. Тужена ББ је посадила винову лозу на делу овог пута, али тај део пута није саставни део тужиочеве к.п. бр. .. КО ..., већ саставни део к.п. .. КО ..., власништво ВВ и к.п. бр. .. КО ..., власништво ГГ која лица су сагласна да тужена ББ постави винову лозу на том месту.

Како на основу изнетог произилази да у овом случају нису испуњени услови прописани чланом 404. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући дозвољеност ревизије применом члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредности 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 24.07.2017. године. Вредност предмета спора је износ од 10.000,00 динара.

Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору и да вредност предмета не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни суд утврдио да је ревизија недозвољена, применом члана 403. став 3. ЗПП.

Са напред наведених разлога, на основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Весна Субић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић