Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 509/2024 od 07.02.2024. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2257/2020 od 13.09.2023. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog radila na neodređeno vreme, na radnom mestu ''...'' u Sektoru za ... . Pobijanim rešenjem o otkazu ugovora o radu br. ..., tužilji je otkazan ugovor o radu zbog učinjene teže povrede radne obaveze i povrede radne discipline – odbijanja naloga neposrednog rukovodioca izvršene na taj način što tužilja 23.06.2020. godine nije došla u poslovne prostorije poslodavca pre otpočinjanja službenog puta, mada je nalog neposrednog rukovodioca da se pre otpočinjanja službenog puta dođe u poslovne prostorije i upiše u listu evidencije dolaska na posao i zbog povrede radne discipline koja se sastoji u neprimerenom, nedostojnom i uvredljivom obraćanju zaposlene neposrednom rukovodiocu, pisanim i usmenim putem, upućujući neposrednom rukovodiocu uvredljive reči kojima se narušava autoritet rukovodioca, omalovažava njena stručnost, znanje i kojima na uvredljiv i nedostojan način se govori o porodičnom statusu neposrednog rukovodioca. Pre donošenja pobijanog rešenja, tužilja je upozorena o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, na koje se tužilja izjasnila, osporavajući navode iz upozorenja, ističući da poslodavac disciplinski postupak nije sproveo do kraja. Ocenom iskaza saslušanih svedoka BB i VV, prvostepeni sud je utvrdio da je kod tuženog bila praksa da zaposleni, ukoliko je lokacija službenog puta bliža Beogradu, dolaze ujutru na posao da se upišu, a ukoliko je lokacija dalja, praksa je bila da onaj ko stanuje bliže radnom mestu preuzme službeni automobil i uz put se sastane sa kolegama, a bilo je i situacija da se prethodnog dana uzme službeni automobil kako bi se ujutru ranije krenulo na put, ako je destinacija udaljena. Posle izvesnog vremena praksa je izmenjena, pa je zahtevano da, bez obzira na destinaciju službenog puta, zaposleni mora da dođe prethodno na posao i upiše se. Ocenom iskaza svedoka VV, GG i tužilje, saslušane u svojstvu parnične stranke, utvrđeno je da je kod tuženog postojalo više ulaza, glavni, protivpožarni i kroz garažu, i da je u listama o evidenciji dolazaka i odlazaka na rad upisano da je tužilja 23.06.2020. godine došla na posao. Iz saglasnih iskaza svedoka DD i GG, sud je utvrdio da se 25.06.2020. godine, prilikom razgovora o računaru, tužilja obratila ... GG rekavši joj da nije normalna, da ne zna šta radi, da ne ume da obavlja posao ... Sektora i da „ne vredi ...“.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje odbili, a tužbu za raspoređivanje odbacili, primenom odredbe člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 75/14), člana 2. Pravilnika o disciplinskoj odgovornosti zaposlenih kod tuženog br. 5492 od 18.09.2015. godine, člana 180. i 185. Zakona o radu. Zaključili su da, kada je u pitanju povreda radne obaveze iz tačka 1. pobijanog rešenja učinjene 23.06.2020. godine, tužilja tu povredu nije učinila, jer je postupila u skladu sa nalogom neposrednog rukovodioca i novom praksom tuženog, tako što se, pre otpočinjanja službenog puta, upisala u evidenciju o prisustvu na radu i, toga dana, došla u prostorije tuženog. Međutim, tužilja je učinila povredu radne discipline iz člana 6. stav 1. tačka 8. Pravilnika tuženog u vezi sa članom 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu i članom 56. stav 1. tačka 8. Pravilnika o radu – nedostojno, uvredljivo i na drugi način neprimereno ponašanje prema kolegama koje se sastoji u neprimerenom, nedostojnom i uvredljivom obraćanju zaposlene neposrednom rukovodiocu, pisanim i usmenim putem, upućujući neposrednom rukovodiocu uvredljive reči kojima se narušava autoritet rukovodioca, omalovažava njena stručnost, znanje i kojima se na uvredljiv i nedostojan način govori o porodičnom statusu neposrednog rukovodioca, tako da je ponašanje tužilje takvo da ona ne može da nastavi rad kod poslodavca, pa su zaključili da joj je tuženi, osnovano, pobijanim rešenjem otkazao ugovor o radu. Zbog toga je neosnovan i zahtev tužilje za vraćanje na rad i naknadu štete.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/2005 ... 95/2018), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, između ostalog, pod tačkom 8, ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Pravilnikom o disciplinskoj odgovornosti zaposlenih, kod tuženog, br. ... od 18.09.2015. godine, u članu 6., predviđene su i taksativno navedene teže povrede radne obaveze, i to u članu 6. stav 1. tačka 5., odbijanje poslova radnog mesta na koje je zaposleni raspoređen ili odbijanje naloga neposrednog rukovodioca ili direktora i pod tačkom 8, nedostojno, uvredljivo ili na drugi način neprimereno ponašanje prema kolegama ili drugim pravnim i fizičkim licima. Prema odredbi člana 8. Pravilnika, za teže povrede radnih obaveza iz člana 6. tog Pravilnika, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu.

U konkretnom slučaju, tužilja se 25.06.2020. godine, u poslovnim prostorijama tuženog, pred kolegom, saslušanim svedokom DD, obratila neposrednom rukovodiocu, saslušanom svedoku GG rečima: ''Nisi normalna, ne znaš ništa, ne umeš da obavljao posao ... Sektora, ne vrediš ...''. Takvo ponašanje tužilje je suprotno opštim aktima poslodavca i opštim moralnim normama društva, zbog čega ona ne može da nastavi rad kod poslodavca, u smislu odredbe člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu.

Navodima revizije tužilje da njeno obraćanje neposrednom rukovodiocu ne predstavlja povredu radne discipline koja je takve težine da bi opravdala najtežu meru – otkaz, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijanog rešenja. Prilikom ocene zakonitosti odluke o otkazu ugovora o radu sud je dužan da utvrdi da li je ostvaren osnov za prestanak radnog odnosa, što je ovde slučaj, imajući u vidu da tužilja nije poštovala radnu disciplinu, propisanu aktom poslodavca, zbog čega je njeno ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod njega. Vrsta i težina izrečene disciplinske mere je diskreciono ovlašćenje poslodavca, pa sud nije ovlašćen da ceni celishodnost izrečene mere u smislu da li ona predstavlja adekvatnu kaznu za učinjenu povredu ili to nije slučaj. Zbog toga tužilja neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković