Апелациони суд у Београду је, пресудом Гж1 509/2024 од 07.02.2024. године, ставом првим изреке, одбио као неосновану жалбу тужиље и потврдио пресуду Првог основног суда у Београду П1 2257/2020 од 13.09.2023. године. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова поступка по жалби.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је изјавила благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду применом одредбе члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11...18/20), у вези одредбе члана 92. Закона о уређењу судова (''Службени гласник РС'', бр. 10/23), и утврдио да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је код туженог радила на неодређено време, на радном месту ''...'' у Сектору за ... . Побијаним решењем о отказу уговора о раду бр. ..., тужиљи је отказан уговор о раду због учињене теже повреде радне обавезе и повреде радне дисциплине – одбијања налога непосредног руководиоца извршене на тај начин што тужиља 23.06.2020. године није дошла у пословне просторије послодавца пре отпочињања службеног пута, мада је налог непосредног руководиоца да се пре отпочињања службеног пута дође у пословне просторије и упише у листу евиденције доласка на посао и због повреде радне дисциплине која се састоји у непримереном, недостојном и увредљивом обраћању запослене непосредном руководиоцу, писаним и усменим путем, упућујући непосредном руководиоцу увредљиве речи којима се нарушава ауторитет руководиоца, омаловажава њена стручност, знање и којима на увредљив и недостојан начин се говори о породичном статусу непосредног руководиоца. Пре доношења побијаног решења, тужиља је упозорена о постојању разлога за отказ уговора о раду, на које се тужиља изјаснила, оспоравајући наводе из упозорења, истичући да послодавац дисциплински поступак није спровео до краја. Оценом исказа саслушаних сведока ББ и ВВ, првостепени суд је утврдио да је код туженог била пракса да запослени, уколико је локација службеног пута ближа Београду, долазе ујутру на посао да се упишу, а уколико је локација даља, пракса је била да онај ко станује ближе радном месту преузме службени аутомобил и уз пут се састане са колегама, а било је и ситуација да се претходног дана узме службени аутомобил како би се ујутру раније кренуло на пут, ако је дестинација удаљена. После извесног времена пракса је измењена, па је захтевано да, без обзира на дестинацију службеног пута, запослени мора да дође претходно на посао и упише се. Оценом исказа сведока ВВ, ГГ и тужиље, саслушане у својству парничне странке, утврђено је да је код туженог постојало више улаза, главни, противпожарни и кроз гаражу, и да је у листама о евиденцији долазака и одлазака на рад уписано да је тужиља 23.06.2020. године дошла на посао. Из сагласних исказа сведока ДД и ГГ, суд је утврдио да се 25.06.2020. године, приликом разговора о рачунару, тужиља обратила ... ГГ рекавши јој да није нормална, да не зна шта ради, да не уме да обавља посао ... Сектора и да „не вреди ...“.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су тужбени захтев тужиље одбили, а тужбу за распоређивање одбацили, применом одредбе члана 179. став 3. тачка 8. Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 75/14), члана 2. Правилника о дисциплинској одговорности запослених код туженог бр. 5492 од 18.09.2015. године, члана 180. и 185. Закона о раду. Закључили су да, када је у питању повреда радне обавезе из тачка 1. побијаног решења учињене 23.06.2020. године, тужиља ту повреду није учинила, јер је поступила у складу са налогом непосредног руководиоца и новом праксом туженог, тако што се, пре отпочињања службеног пута, уписала у евиденцију о присуству на раду и, тога дана, дошла у просторије туженог. Међутим, тужиља је учинила повреду радне дисциплине из члана 6. став 1. тачка 8. Правилника туженог у вези са чланом 179. став 3. тачка 8. Закона о раду и чланом 56. став 1. тачка 8. Правилника о раду – недостојно, увредљиво и на други начин непримерено понашање према колегама које се састоји у непримереном, недостојном и увредљивом обраћању запослене непосредном руководиоцу, писаним и усменим путем, упућујући непосредном руководиоцу увредљиве речи којима се нарушава ауторитет руководиоца, омаловажава њена стручност, знање и којима се на увредљив и недостојан начин говори о породичном статусу непосредног руководиоца, тако да је понашање тужиље такво да она не може да настави рад код послодавца, па су закључили да јој је тужени, основано, побијаним решењем отказао уговор о раду. Због тога је неоснован и захтев тужиље за враћање на рад и накнаду штете.

По оцени Врховног суда, нижестепени судови су правилно применили материјално право.

Одредбом члана 179. став 3. тачка 8. Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 24/2005 ... 95/2018), прописано је да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину, између осталог, под тачком 8, ако не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

Правилником о дисциплинској одговорности запослених, код туженог, бр. ... од 18.09.2015. године, у члану 6., предвиђене су и таксативно наведене теже повреде радне обавезе, и то у члану 6. став 1. тачка 5., одбијање послова радног места на које је запослени распоређен или одбијање налога непосредног руководиоца или директора и под тачком 8, недостојно, увредљиво или на други начин непримерено понашање према колегама или другим правним и физичким лицима. Према одредби члана 8. Правилника, за теже повреде радних обавеза из члана 6. тог Правилника, послодавац може запосленом да откаже уговор о раду.

У конкретном случају, тужиља се 25.06.2020. године, у пословним просторијама туженог, пред колегом, саслушаним сведоком ДД, обратила непосредном руководиоцу, саслушаном сведоку ГГ речима: ''Ниси нормална, не знаш ништа, не умеш да обављао посао ... Сектора, не вредиш ...''. Такво понашање тужиље је супротно општим актима послодавца и општим моралним нормама друштва, због чега она не може да настави рад код послодавца, у смислу одредбе члана 179. став 3. тачка 8. Закона о раду.

Наводима ревизије тужиље да њено обраћање непосредном руководиоцу не представља повреду радне дисциплине која је такве тежине да би оправдала најтежу меру – отказ, не доводи се у сумњу правилност побијаног решења. Приликом оцене законитости одлуке о отказу уговора о раду суд је дужан да утврди да ли је остварен основ за престанак радног односа, што је овде случај, имајући у виду да тужиља није поштовала радну дисциплину, прописану актом послодавца, због чега је њено понашање такво да не може да настави рад код њега. Врста и тежина изречене дисциплинске мере је дискреционо овлашћење послодавца, па суд није овлашћен да цени целисходност изречене мере у смислу да ли она представља адекватну казну за учињену повреду или то није случај. Због тога тужиља неосновано у ревизији указује на погрешну примену материјалног права.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је донета правилном применом одредбе члана 153. став 1. и 154. Закона о парничном поступку.

На основу одредбе члана 414. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић