Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž 70/22 od 25.01.2022. godine, stavom I izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio presudu Osnovnog suda u Prijepolju P 1407/21 od 10.09.2021. godine u delu stava prvog izreke, kojim je usvojen tužbeni zahtev tužilja i utvrđeno prema tuženima da nepokretna imovina koja se vodi kao parcele broj ... zv. ..., po kulturi zemljište pod zgradom-objektom u površini od 0.00.76 ha, zemljište pod zgradom-objektom u površini od 0.00.21 ha, zemljište uz zgradu-objekat u površini od 0.05,00 ha, pašnjak 5. klase u površini 2.11,00 ha i pašnjak 6. klase u površini od 4.21,67 ha, sa porodičnom stambenom zgradom i pomoćnom zgradom postojećim na ovom zemljištu, te kat.parcele br. .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .. i .., po kulturi i u površinama bliže navedenim u tom stavu izreke, sve upisane u listu nepokretnosti br. .. KO ... na ime ŽŽ, predstavaju zaostavštinu pok. ZZ, bivšeg iz ... i da tužilje, po osnovu nasleđa, imaju pravo svojine sa udelima od po ¼, što su tuženi dužni priznati i trpeti da se tužilje upišu kao suvlasnici ovih nepokretnosti sa opisanim udelima u katastru nepokretnosti. Stavom II izreke, preinačena je ista presuda u preostalom delu stava prvog izreke i u stavu drugom izreke, tako što je pod 1. odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja kojim su tražile da se utvrdi prema tuženima da nepokretna imovina koja se vodi kao kat. parcele br. .., .. i .., po kulturi i u površinama bliže navedenim u tom stavu izreke, sve upisane u listu nepokretnosti br. .. KO ... na ime ŽŽ, predstavaju zaostavštinu pok. ZZ, bivšeg iz ... i da tužilje, po osnovu nasleđa, imaju pravo svojine sa udelima od po ¼, što su tuženi dužni priznati i trpeti da se tužilje upišu kao suvlasnici ovih nepokretnosti sa opisanim udelima u katastru nepokretnosti i pod 2. obavezani su tuženi da tužiljama na ime naknade troškova postupka solidarno isplate iznos od 650.460,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilje i tuženi su blagovremeno izjavili revizije i to tužilje protiv preinačujučeg dela, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava a tuženi protiv potvrđujućeg dela. iz istih razloga.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku u preinačujućem delu primenom odredbe člana 408. u vezi sa člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23-drugi zakon) i ocenio da je revizija tužilja neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede iz stava 1. tog člana pred drugostepenim sudom, koja bi mogla da utiče na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pok. ZZ preminuo je ...1974. godine. Iza sebe ostavio je sinove II, koji je preminuo ...2005. godine, čiji su pravni sledbenici-ćerke tužilje i ŽŽ, koji je preminuo ...2010. godine, čiji su pravni sledbenici tuženi. Postupak raspravljanja zaostavštine iza pok. ZZ pokrenut je 2010. godine a okončan je rešenjem o obustavi postupka od 29.12.2010. godine, zbog nepostojanja imovine. Pok. ZZ je živeo i privređivao u selu ..., gde je posedovao nepokretnosti-kat.parcele koje su predmet tužbenog zahtev, koje su bile upisane na njegovo ime, s tim da su se tada vodile pod drugim (starim) brojem. Prilikom izrade katastra zemljišta, na osnovu prijave ove parcele su 1973. godine upisane na oca tuženih, sada pok. ŽŽ, a od 2010. godine, on je u katastru nepokretnosti upisan kao njihov vlasnik. Ova prijava je podneta bez saglasnosti pravnog prethodnika stranaka, pok. ZZ. Sada pok. ŽŽ je sve vreme živeo na porodičnom imanju sa ocem ZZ, majkom i svojom porodicom, a sada pok. II se po ženidbi 1971. godine odselio u Beograd. Sa porodicom je nastavio da dolazi u selo kod oca i brata, pomažući im oko radova na selu. Za sve to vreme II je bio u uverenju da se imanje vodi na oca ZZ. Tužilje su za činjenicu da pok. ZZ nije upisan kao vlasnik predmetne imovine saznale 2010. godine, po pokretanju ostavinskog postupka iza njega, a tada su saznale i da je njihov stric, pok. ŽŽ, upisan kao vlasnik te imovine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilja za utvrđenje da predmetne parcele predstavljaju zaostavštinu pok. ZZ, te da su one kao njegovi naslednici suvlasnice na tim parcelama sa određenim naslednim udelom. Pravni prethodnik tuženih nije stekao pravo svojine na predmetnim parcelama budući da njegov upis u katastar zemljišta na tim parcelama na osnovu prijave date pri formiranju katastra zemljišta, ne predstavlja pravni osnov za sticanje prava svojine na predmetnim nepokretnostima. Upis u katastar zemljišta na osnovu Osnovnog zakona o premeru i katastru zemljišta, koji je stupio na snagu 1967. godine, a menjan i dopunjen 1971. godine, vršen je na osnovu premera iz 1968. godine, bez isprava, a na osnovu prikupljenih podataka na terenu, na osnovu prijave imovine i izlaganja na javni uvid. Uz navedeno, katastar zemljišta ne predstavlja evidenciju o svojini na zemljištu. Pravni prethodnik tuženih nije mogao steći pravo svojine na predmetnim parcelama ni po osnovu održaja, jer bez obzira na postojanje državine od 1972. godine, odnosno 1973. godine do njegove smrti, on nije bio savesni držalac, jer je znao da nije zaključio nikakav ugovor sa ocem ZZ u vezi sa prenosom prava svojine na tim parcelama, već da iste drži samo na osnovu prijave prilikom uspostavljanja katastra zemljišta.

Drugostepeni sud je delimično potvrdio prvostepenu presudu a delimično je preinačio i to u pogledu kat. parcela broj .., .. i .. KO ..., zaključivši da iz dopunskog nalaza i mišljenja veštaka geodetske struke ne proizlazi da su ove tri parcele pre 1972. godine bile upisane na pok. ZZ, iz kog razloga je tužbeni zahtev u tom delu odbijen kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda odluka drugostepenog suda u ovom delu je pravilna iz sledećih razloga.

Prema članu 144. Zakona o nasleđivanju („Sl.list SFRJ“, br. 42/65), koji je bio u primeni u trenutku smrti pok. ZZ, pravo zahtevati zaostavštinu kao naslednik ostavioca zastareva prema savesnom držaocu za godinu dana od kad je naslednik saznao za svoje pravo i za držaoca zaostavštine, a najdalje za deset godine računajući za zakonskog naslednika od smrti ostaviočeve, a za testamentalnog naslednika od proglašenja testamenta (stav 1); prema nesavesnom držaocu ovo pravo zastareva za dvadeset godina (stav 2).

U konkretnom slučaju, tužilje su tražile da se prema naslednicima pok. ZZ, utvrdi da tužbom obuhvaćene parcele predstavljaju njegovu zaostavštinu, te da one kao njegovi naslednici imaju pravo susvojine na tim nepokretnostima. Dakle, tužilje pravo susvojine izvode iz prava nasleđa iza pok. ZZ a tužba je usmerena protiv njegovih naslednika, koji su u državini tih nepokretnosti. Stoga je reč o naslednopravnoj tužbi, jer se parnične stranke spore o pravu na nasleđe, kao potomci istog ostavioca, zbog čega se ima primeniti rok iz člana 144. pomenutog zakona. Kako je ZZ umro 1974. godine, a tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 14.03.2011. godine, sledi zaključak da su tužilje prekludirane u pravu da zahtevaju njegovu zaostavštinu, što vodi odbijanju njihovog tužbenog zahteva, kakvu odluku je drugostepeni sud i doneo.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je doneo odluku kao u stavu prvom izreke primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije tuženih u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i ocenio da revizija tuženih nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi utvrđenja tužilje su podnele 14.03.2011. godine, a vrednost predmeta spora je 1.500.000,00 dinara.

Imajući u vidu da je ovo imovinskopravni spor u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tuženih nije dozvoljena, na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković