Апелациони суд у Крагујевцу је пресудом Гж 70/22 од 25.01.2022. године, ставом I изреке, одбио као неосновану жалбу тужених и потврдио пресуду Основног суда у Пријепољу П 1407/21 од 10.09.2021. године у делу става првог изреке, којим је усвојен тужбени захтев тужиља и утврђено према туженима да непокретна имовина која се води као парцеле број ... зв. ..., по култури земљиште под зградом-објектом у површини од 0.00.76 ха, земљиште под зградом-објектом у површини од 0.00.21 ха, земљиште уз зграду-објекат у површини од 0.05,00 ха, пашњак 5. класе у површини 2.11,00 ха и пашњак 6. класе у површини од 4.21,67 ха, са породичном стамбеном зградом и помоћном зградом постојећим на овом земљишту, те кат.парцеле бр. .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .. и .., по култури и у површинама ближе наведеним у том ставу изреке, све уписане у листу непокретности бр. .. КО ... на име ЖЖ, представају заоставштину пок. ЗЗ, бившег из ... и да тужиље, по основу наслеђа, имају право својине са уделима од по ¼, што су тужени дужни признати и трпети да се тужиље упишу као сувласници ових непокретности са описаним уделима у катастру непокретности. Ставом II изреке, преиначена је иста пресуда у преосталом делу става првог изреке и у ставу другом изреке, тако што је под 1. одбијен као неоснован тужбени захтев тужиља којим су тражиле да се утврди према туженима да непокретна имовина која се води као кат. парцеле бр. .., .. и .., по култури и у површинама ближе наведеним у том ставу изреке, све уписане у листу непокретности бр. .. КО ... на име ЖЖ, представају заоставштину пок. ЗЗ, бившег из ... и да тужиље, по основу наслеђа, имају право својине са уделима од по ¼, што су тужени дужни признати и трпети да се тужиље упишу као сувласници ових непокретности са описаним уделима у катастру непокретности и под 2. обавезани су тужени да тужиљама на име накнаде трошкова поступка солидарно исплате износ од 650.460,00 динара са законском затезном каматом почев од дана извршности пресуде до исплате.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиље и тужени су благовремено изјавили ревизије и то тужиље против преиначујучег дела, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права а тужени против потврђујућег дела. из истих разлога.

Врховни суд је испитао побијану одлуку у преиначујућем делу применом одредбе члана 408. у вези са члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23-други закон) и оценио да је ревизија тужиља неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ни повреде из става 1. тог члана пред другостепеним судом, која би могла да утиче на доношење законите и правилне одлуке.

Према утврђеном чињеничном стању, сада пок. ЗЗ преминуо је ...1974. године. Иза себе оставио је синове ИИ, који је преминуо ...2005. године, чији су правни следбеници-ћерке тужиље и ЖЖ, који је преминуо ...2010. године, чији су правни следбеници тужени. Поступак расправљања заоставштине иза пок. ЗЗ покренут је 2010. године а окончан је решењем о обустави поступка од 29.12.2010. године, због непостојања имовине. Пок. ЗЗ је живео и привређивао у селу ..., где је поседовао непокретности-кат.парцеле које су предмет тужбеног захтев, које су биле уписане на његово име, с тим да су се тада водиле под другим (старим) бројем. Приликом израде катастра земљишта, на основу пријаве ове парцеле су 1973. године уписане на оца тужених, сада пок. ЖЖ, а од 2010. године, он је у катастру непокретности уписан као њихов власник. Ова пријава је поднета без сагласности правног претходника странака, пок. ЗЗ. Сада пок. ЖЖ је све време живео на породичном имању са оцем ЗЗ, мајком и својом породицом, а сада пок. ИИ се по женидби 1971. године одселио у Београд. Са породицом је наставио да долази у село код оца и брата, помажући им око радова на селу. За све то време ИИ је био у уверењу да се имање води на оца ЗЗ. Тужиље су за чињеницу да пок. ЗЗ није уписан као власник предметне имовине сазнале 2010. године, по покретању оставинског поступка иза њега, а тада су сазнале и да је њихов стриц, пок. ЖЖ, уписан као власник те имовине.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиља за утврђење да предметне парцеле представљају заоставштину пок. ЗЗ, те да су оне као његови наследници сувласнице на тим парцелама са одређеним наследним уделом. Правни претходник тужених није стекао право својине на предметним парцелама будући да његов упис у катастар земљишта на тим парцелама на основу пријаве дате при формирању катастра земљишта, не представља правни основ за стицање права својине на предметним непокретностима. Упис у катастар земљишта на основу Основног закона о премеру и катастру земљишта, који је ступио на снагу 1967. године, а мењан и допуњен 1971. године, вршен је на основу премера из 1968. године, без исправа, а на основу прикупљених података на терену, на основу пријаве имовине и излагања на јавни увид. Уз наведено, катастар земљишта не представља евиденцију о својини на земљишту. Правни претходник тужених није могао стећи право својине на предметним парцелама ни по основу одржаја, јер без обзира на постојање државине од 1972. године, односно 1973. године до његове смрти, он није био савесни држалац, јер је знао да није закључио никакав уговор са оцем ЗЗ у вези са преносом права својине на тим парцелама, већ да исте држи само на основу пријаве приликом успостављања катастра земљишта.

Другостепени суд је делимично потврдио првостепену пресуду а делимично је преиначио и то у погледу кат. парцела број .., .. и .. КО ..., закључивши да из допунског налаза и мишљења вештака геодетске струке не произлази да су ове три парцеле пре 1972. године биле уписане на пок. ЗЗ, из ког разлога је тужбени захтев у том делу одбијен као неоснован.

По оцени Врховног суда одлука другостепеног суда у овом делу је правилна из следећих разлога.

Према члану 144. Закона о наслеђивању („Сл.лист СФРЈ“, бр. 42/65), који је био у примени у тренутку смрти пок. ЗЗ, право захтевати заоставштину као наследник оставиоца застарева према савесном држаоцу за годину дана од кад је наследник сазнао за своје право и за држаоца заоставштине, а најдаље за десет године рачунајући за законског наследника од смрти оставиочеве, а за тестаменталног наследника од проглашења тестамента (став 1); према несавесном држаоцу ово право застарева за двадесет година (став 2).

У конкретном случају, тужиље су тражиле да се према наследницима пок. ЗЗ, утврди да тужбом обухваћене парцеле представљају његову заоставштину, те да оне као његови наследници имају право сусвојине на тим непокретностима. Дакле, тужиље право сусвојине изводе из права наслеђа иза пок. ЗЗ а тужба је усмерена против његових наследника, који су у државини тих непокретности. Стога је реч о наследноправној тужби, јер се парничне странке споре о праву на наслеђе, као потомци истог оставиоца, због чега се има применити рок из члана 144. поменутог закона. Како је ЗЗ умро 1974. године, а тужба у овој правној ствари је поднета 14.03.2011. године, следи закључак да су тужиље преклудиране у праву да захтевају његову заоставштину, што води одбијању њиховог тужбеног захтева, какву одлуку је другостепени суд и донео.

Из изложених разлога, Врховни суд је донео одлуку као у ставу првом изреке применом одредбе члана 414. Закона о парничном поступку.

Врховни суд је испитао дозвољеност ревизије тужених у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП и оценио да ревизија тужених није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. Закона о парничном поступку, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужбу ради утврђења тужиље су поднеле 14.03.2011. године, а вредност предмета спора је 1.500.000,00 динара.

Имајући у виду да је ово имовинскоправни спор у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, следи да ревизија тужених није дозвољена, на основу одредбе члана 403. став 3. Закона о парничном поступку.

На основу одредбе члана 413. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић