Odlučujući o žalbama parničnih stranaka Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž 196/24 od 03.04.2024. godine, potvrdio označenu prvostepenu presudu u stavu prvom izreke, delu stava drugog kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje i u delu stava trećeg kojim je odbijen protivtužbeni zahtev tuženog, dok je u preostalom delu ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na razloge iz člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Posebna revizija, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), je izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud, ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Ispitujući dozvoljenost revizije, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, uzimajući u obzir vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva. U konkretnom sporu, pravnosnažnom presudom je obavezan tuženi da preda tužilji zajedničku nepokretnost u sudržavinu i odbijen tužiljin tužbeni zahtev za naknadu za korišćenje stvari i protivtužbeni zahtev tuženog za naknadu nužnih i korisnih troškova učinjenih na predmetnoj stvari.

Obrazloženje pobijane presude ne odstupa od dosadašnjeg tumačenja i primene materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, tako da ne postoji potreba za novim tumačenjem prava niti za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. U konkretnom slučaju, odlučeno je o pravu suvlasnika da stvar drži i da se njome koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno svom delu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika, u smislu odredaba čl. 14. do 16. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, o kome odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primena materijalnog prava zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, pri čemu tuženi uz reviziju nije dostavio presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj pravnoj stvari niti u reviziji ukazuje na drugačije odluke drugostepenih sudova ili ovog suda. U pogledu zahteva tuženog suvlasnika za naknadu nužnih i korisnih troškova, učinjenih za održavanje suvlasničke stvari, protivtužbeni zahtev tuženog je delimično odbijen, dok će se suđenje nastaviti o preostalom delu protivtužbenog zahteva i utvrđivati da li tuženi ima pravo na naknadu i kojih troškova, što zavisi od toga da li je on bio savestan držalac, od čega i zavisi procena da li bi postojalo njegovo pravo da zadrži stvar u smislu člana 38. stav 7. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Pošto tuženi ne ukazuje na drugačije sudske odluke, niti ih prilaže uz reviziju, niti na drugi način dokazuje postojanje različitih sudskih odluka u činjeničnoj i pravnoj situaciji sličnoj onoj kakva je u konkretnom slučaju i o suprotnom presuđenju, a nisu ispunjeni ni drugi zakonski razlozi zbog kojih bi posebna revizija bila dozvoljena, odlučeno je kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i ocenio da i u smislu te zakonske odredbe revizija nije dozvoljena. Naime, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe (član 403. stav 3. ZPP).

U konkretnom slučaju vrednost predmeta spora po tužbi je 1.283.289,92 dinara, a po protivtužbi 660.921,80 dinara, što je očigledno ispod revizijskog cenzusa od 40.000 evra, pa je revizija nedozvoljena i kao takva odbačena drugim stavom izreke ovog rešenja primenom člana 413. ZPP.

O troškovima revizijskog postupka odlučeno je na osnovu člana 165. stav 1. ZPP, u vezi sa čl. 154. stav 1. s obzirom da troškovi tužilje za sastav odgovora na reviziju nisu bili potrebni.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković