Одлучујући о жалбама парничних странака Апелациони суд у Крагујевцу је пресудом Гж 196/24 од 03.04.2024. године, потврдио означену првостепену пресуду у ставу првом изреке, делу става другог којим је одбијен тужбени захтев тужиље и у делу става трећег којим је одбијен противтужбени захтев туженог, док је у преосталом делу укинуо првостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, позивајући се на разлоге из члана 404. Закона о парничном поступку (посебна ревизија).

Посебна ревизија, у смислу члана 404. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), је изузетно правно средство које се, због погрешне примене материјалног права, може изјавити против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом. О дозвољености посебне ревизије одлучује Врховни суд, ценећи потребу одлучивања о том правном средству због разматрања правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Испитујући дозвољеност ревизије, на основу члана 404. став 2. ЗПП, Врховни суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији, узимајући у обзир врсту спора, садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге за усвајање тужбеног захтева. У конкретном спору, правноснажном пресудом је обавезан тужени да преда тужиљи заједничку непокретност у судржавину и одбијен тужиљин тужбени захтев за накнаду за коришћење ствари и противтужбени захтев туженог за накнаду нужних и корисних трошкова учињених на предметној ствари.

Образложење побијане пресуде не одступа од досадашњег тумачења и примене материјалног права на утврђено чињенично стање, тако да не постоји потреба за новим тумачењем права нити за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана. У конкретном случају, одлучено је о праву сувласника да ствар држи и да се њоме користи заједно са осталим сувласницима сразмерно свом делу, не повређујући права осталих сувласника, у смислу одредаба чл. 14. до 16. Закона о основама својинскоправних односа, о коме одлука о основаности тужбеног захтева и примена материјалног права зависи од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном случају, при чему тужени уз ревизију није доставио пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој правној ствари нити у ревизији указује на другачије одлуке другостепених судова или овог суда. У погледу захтева туженог сувласника за накнаду нужних и корисних трошкова, учињених за одржавање сувласничке ствари, противтужбени захтев туженог је делимично одбијен, док ће се суђење наставити о преосталом делу противтужбеног захтева и утврђивати да ли тужени има право на накнаду и којих трошкова, што зависи од тога да ли је он био савестан држалац, од чега и зависи процена да ли би постојало његово право да задржи ствар у смислу члана 38. став 7. Закона о основама својинскоправних односа. Пошто тужени не указује на другачије судске одлуке, нити их прилаже уз ревизију, нити на други начин доказује постојање различитих судских одлука у чињеничној и правној ситуацији сличној оној каква је у конкретном случају и о супротном пресуђењу, а нису испуњени ни други законски разлози због којих би посебна ревизија била дозвољена, одлучено је као у првом ставу изреке, на основу члана 404. став 2. ЗПП.

Врховни суд је испитао дозвољеност ревизије у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП и оценио да и у смислу те законске одредбе ревизија није дозвољена. Наиме, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе (члан 403. став 3. ЗПП).

У конкретном случају вредност предмета спора по тужби је 1.283.289,92 динара, а по противтужби 660.921,80 динара, што је очигледно испод ревизијског цензуса од 40.000 евра, па је ревизија недозвољена и као таква одбачена другим ставом изреке овог решења применом члана 413. ЗПП.

О трошковима ревизијског поступка одлучено је на основу члана 165. став 1. ЗПП, у вези са чл. 154. став 1. с обзиром да трошкови тужиље за састав одговора на ревизију нису били потребни.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић