Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3615/2022 od 17.05.2021. godine, stavom prvim izreke preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 28/22 od 01.07.2022. godine, tako što je stavom drugim izreke, odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da tužilji solidarno sa tuženom Osnovnom školom „Branko Radičević“ iz Novog Beograda isplati na ime zarade za period od 01.09.1999. godine do 31.08.2001. godine 839.650,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.12.2007. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da tužilji na ime zarade za period od 01.09.2001. godine do 16.02.2003. godine isplati iznos od 39.797,43 evra sa kamatom po eskontnoj stopi Evropske centralne banke počev od 27.12.2007. godine pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da tužilji na ime zarade za period od 17.02.2003. godine do 08.09.2003. godine i od 25.02.2004. godine do 29.02.2004. godine isplati iznos od 244.574,63 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 27.12.2007. godine do konačne isplate. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da solidarno sa tuženom Osnovnom školom „Branko Radičević“ iz Novog Beograda u korist tužilje uplati kod RF PIO zaposlenih – Filijala za Grad Beograd doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 01.09.1999. godine do 31.08.2001. godine, prema obračunu Fonda PIO na dan uplate. Stavom šestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da u korist tužilje uplati kod Republičkog fonda PIO zaposlenih - Filijala za Grad Beograd doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 01.09.2001. godine do 01.02.2002. godine, prema obračunu Fonda PIO na dan uplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da u korist tužilje uplati kod Republičkog fonda PIO zaposlenih - Filijala za Grad Beograd doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 01.02.2002. godine do 07.09.2003. godine i od 25.02.2004. godine do 29.02.2004. godine, prema obračunu Fonda PIO na dan uplate. Stavom osmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da tužilji solidarno sa tuženom Osnovnom školom „Kralj Petar II Karađorđević“ iz Beograda i tuženom Osnovnom školom „Branko Radičević“ iz Novog Beograda naknadi troškove postupka u ukupnom iznosu od 1.531.370,00 dinara i troškove ponovnog postupka u iznosu od 192.000,00 dinara. Stavom devetim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 418.500,00 dinara. Stavom desetim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dala odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a tužilja u reviziji ne navodi druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koji mogu biti razlog za izjavljivanje ovog pravnog leka u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je od 19... godine bila u radnom odnosu kao ... u tuženoj OŠ „Milica Pavlović“ koja je tokom parnice promenila naziv u OŠ „Kralj Petar II Karađorđević“. Ministarstvo prosvete je tuženoj OŠ „Branko Radičević“ poverilo da organizuje i izvodi dopunsko osnovno obrazovanje na srpskom jeziku od prvog do osmog razreda u izdvojenom odeljenju u ... počev od školske 1994/95. Tužilja je po sporazumu o upućivanju – preuzimanju zaposlenog broj ... od 21.09.1999. godine, koji su potpisale tužene škole, iz OŠ „Milica Pavlović“ upućena u OŠ „Branko Radičević“ u izdvojeno odeljenje u ... na rad na određeno vreme od 01.09.1999. godine a najduže jednu godinu. Rešenjem tužene OŠ „Milica Pavlović“ o mirovanju radnog odnosa br. ... od 24.04.2001. godine tužilji je zbog radnog angažovanja u ... odobreno neplaćeno odsustvo za školsku 2000/01 godinu počev od 01.09.2000. godine do 31.08.2001. godine. Rešenjem direktora OŠ „Branko Radičević“ od 01.09.2000. godine utvrđeni su poslovi i radni zadaci tužilje u školskoj 2000/2001 godina na radnom mestu ... sa punim radnim vremenom. Odlukom Ministarstva prosvete i sporta izdvojeno odeljenje OŠ „Branko Radičević“ u ... je prestalo sa radom 11.09.2001. godine (opredeljenjem da se ubuduće nastava u inostranstvu za našu decu vrši u školama zemlje domaćina omogućavanjem dopunske nastave). Tužilju je Ministarstvo prosvete predložilo za koordinatora u školskoj 2001/02 godini, pa je rešenjem tog Ministarstva od 01.02.2002. godine tužilja upućena na rad u ... za period do četiri godine, radi izvođenja dopunske nastave na srpskom jeziku počev od 01.02.2002. godine sa mesečnom zaradom utvrđenom na osnovu Stručnog uputstva o organizaciji dopunske nastave na srpskom jeziku u inostranstvu i sticanju i korišćenju sredstava za dopunsku nastavu u inostranstvu br. ...-...-.../...-... od 08.11.2001. godine. Dopunska nastava na srpskom jeziku u ... nije realizovana, zbog čega se tužilja 17.02.2003. godine razdužila đačkim knjižicama i dnevnicima i vratila u Srbiju. Do septembra 2003. godine tužilja nije bila zaposlena. Ukupan iznos zarade koja tužilji nije isplaćena u periodu od 01.09.1999. godine do 31.08.2001. godine iznosi 839.650,00 dinara, u periodu od 01.09.2001. godine do 16.02.2003. godine iznosi 39.797,43 evra, a u periodu od 17.02.2003. godine do 07.09.2003. godine i od 25.02.2004. godine do 29.02.2004. godine iznosi 244.576,63 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu Republiku Srbiju da, solidarno sa tuženom Osnovnom školom „Branko Radičević“, isplati tužilji zaradu ostvarenu u periodu od 01.09.1999. godine do 31.08.2001. godine, a samostalno zaradu za period od 01.09.2001. godine do 16.02.2003. godine, kao i za periode od 17.02.2003. godine do 07.09.2003. godine i od 25.02.2004. godine do 29.02.2004. godine, sa obrazloženjem da tužena Republika Srbija u toku postupka nije pružila dokaz o modelu i programu finansiranja organizovanog izdvojenog odeljenja u ..., a teret dokazivanja načina isplate plate i odgovornost za isplatu je na njoj. Imajući u vidu da Osnovna škola „Branko Radičević“ na osnovu sporazuma o upućivanju – preuzimanja zaposlenih preuzelo tužilju iz Osnovne škole „Milica Pavlović“ na rad na određeno vreme od 01.01.1999. godine najduže jednu godinu, da je donela rešenje o utvrđivanju poslova i radnih zadataka u školskoj 2000/01 godini za tužilju na osnovu prethodne saglasnosti Ministarstva prosvete i sporta Republike Srbije, te kako tužena Republika Srbija nije uplatila Osnovnoj školi „Branko Radičević“ sredstva za isplatu plate i socijalnih doprinosa za period od 01.09.1999. godine do 31.08.2001. godine, to je u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima solidarno odgovorna za isplatu neisplaćene plate (zarade) tužilje zajedno sa Osnovnom školom „Branko Radičević“. Kako je tužilja bila radno angažovana na organizaciji rada dopunske nastave u ..., kojom je rukovodila kao koordinator nastave u školskoj 2001/02 godinu, a rešenjem Ministarstva prosvete i sporta od 01.02.2002. godine upućena je na rad u ... za period od četiri godine radi izvođenja dopunske nastave na srpskom jeziku i utvrđena joj je mesečna zarada, te kako tužena Republika Srbija nije blagovremeno formalno-pravno regulisala radni odnos tužilje za školsku 2000/2001 godinu, te nije faktično stanje regulisala zaključenjem ugovora o radnom angažovanju sa tužiljom, odnosno sa tužiljom nije zaključila ugovor o delu ili ugovor o radu, prvostepeni sud je zaključio da je tužena dužna da tužilji isplati neisplaćene plate za period angažovanja tužilje u ... i da joj isplati štetu u vidu izgubljenih zarada koja joj je pričinjena nakon što joj je prestao radni odnos u Osnovnoj školi „Milica Pavlović“ u skladu sa članom 600. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni prvostepenog suda, prigovor zastarelosti potraživanja nije osnovan, jer je tužilja u tužbi od 22.05.2002. godine, podnetoj u okviru trogodišnjeg roka zastarelosti, postavila tužbeni zahtev kojim je tražila da se reguliše njen radno-pravni status, odnosno da presuda predstavlja osnov za regulisanje njenog radno-pravnog statusa, a zbog nepostojanja dokaza o načinu finansiranja zaposlenih i obavezama uplate za PIO nije bila u mogućnosti da opredeljeno postavi zahtev uz napomenu da će to učiniti tokom postupka.

Drugostepeni sud je posle rasprave održane pred tim sudom odbio tužbeni zahtev za period od 01.09.1999. godine do 31.08.2001. godine zbog nedostatka pasivne legitimacije tužene Repubolike Srbije.

Po nalaženju ovog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo.

Zaradu zaposlenom isplaćuje njegov poslodavac. U periodu od 01.09.1999. godine do 31.08.2001. godine tužilja je radila u izdvojenom odeljenju tužene Osnovne škole „Branko Radičević“ u ..., na osnovu sporazuma njenog tadašnjeg poslodavca i tužene škole „Branko Radičević“ od 01.10.1999. godine o njenom preuzimanju i upućivanju na rad na određeno vreme od godinu dana (školska 1999/00 godina). Tužilja je sa radom u izdvojenom odeljenju tužene škole nastavila i od 01.09.2000. godine do 31.08.2001. godine, a rešenjem direktora škole od 01.09.2000. godine utvrđeni su njeni poslovi i radni zadaci u školskoj 2000/01 godini. Ove činjenice ukazuju da je tužilja u obe školske godine bila u radnom odnosu kod tužene Osnovne škole „Branko Radičević“, zbog čega tužena Republika Srbija nije pasivno legitimisana u pogledu zahteva za isplatu zarade za period od 01.08.1999. godine do 31.08.2001. godine.

Nije osnovan ni tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da tužilji na ime zarade za period od 01.09.2001. godine do 16.02.2003. godine isplati iznos od 39.797,43 evra sa kamatom po eskontnoj stopi Evropske centralne banke počev od 27.12.2007. godine pa do isplate, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Tužilja je rešenjem nadležnog Ministarstva od 01.02.2002. godine upućena na rad u ..., radi izvođenja dopunske nastave na srpskom jeziku na području diplomatsko konzularnog prestavništva Savezne Republike Jugoslavije u ..., počev od 01.02.2002. godine sa obavezom da ostvari nedeljni fond od 20-22 časa nastave sa grupom od 60 učenika, četiri časa vannastavnih aktivnosti i četiri časa rada u klubovima. Tužilja u periodu od 01.09.2001. godine do 16.02.2003. godine nije radila, odnosno dopunska nastava na sprskom jeziku u ... nije realizovana, tako da tužilja faktički nije radila. Činjenice da je po nalogu ministra prosvete imenovana za koordinatora izdvojenog odeljenja škole u ... i da je ostala u ... kako bi organizovala rad dopunske nastave po nalogu Ministarstva (tužena je donela rešenje 01.02.2002. godine kojom se tužilja upućuje na rad na period od četiri godine radi izvođenja dopunske nastave u ...) da uprkos stalnih obećanja tužilji da će škola početi sa radom do toga nije došlo nije dovoljan osnov za obavezivanje tužene na isplatu traženog iznosa i uplatu pripadajućih doprinosa. Rešenjem o upućivanju utvrđena je mesečna zarada na osnovu Stručnog uputstva o organizaciji dopunske nastave na srpskom jeziku u inostranstvu i sticanju i korišćenju sredstava za dopunsku nastavu u inostranstvu br. ...-...-.../...-... od 08.11.2001. godine. Ministarstvo prosvete i sporta Republike Srbije donelo je Uputstvo o organizaciji dopunske nastave na srpskom jeziku u inostranstvu dana 12.06.2002. godine sa primenom za školsku 2002/03 godinu kojim je u članu 8. predviđeno je da nastavnik sa nedeljnim fondom od 20-22 časa nastave, odnosno grupom (odeljenjem) od 75 učenika, četiri časa vannastavnih aktivnosti i četiri časa rada u klubovima ostvaruje pravo na punu zaradu koja u SR Nemačkoj iznosi 1.500 evra, u Švajcarskoj 3.200 švajcarskih franaka i u Francuskoj 1.500 evra. Članom 15. istog Uputstva predviđeno je da nastavnici u dopunskom obrazovanju ostvaruju mesečna primanja u nacionalnoj valuti u zemlji u kojoj rade srazmerno svom radu i doprinosu i ostvarivanju zadataka dopunskog obrazovanja u skladu sa kriterijumima i normama predviđenim ovim uputstvom. Dopunska nastava na srpskom jeziku u ... je u periodu od 01.09.2001. godine do 16.02.2003. godine nije reazivana, a tužilja nije radila po Stručnom uputstvu, niti je ostvarila nedeljni fond nastave, odnosno vannastavnih aktivnosti i zbog toga što škola radi izvođenja dopunske nastave nije otvorena. U takvoj situaciji tužilja nema pravo na mesečnu zaradu na osnovu Stručnog uputstva o organizaciji dopunske nastave na srpskom jeziku u inostranstvu i sticanju i korišćenju sredstava za dopunsku nastavu u inostranstvu, jer rad za koji joj pripada navedena naknada nije ostvarila, pri čemu je bez uticaja da neostvarivanje rada po Stručnom uputstvu i neizvršavanje dopunske nastave se ne može pripisati u krivicu tuženoj.

Pravilan je zakljukak drugostepenog suda da je potraživanje na ime izgubljene zarade za period od 17.02.2003. godine do 08.09.2003. godine i od 25.02.2004. godine do 29.02.2004. godine neosnovano, jer okolnost da tužilja nakon povratka u Srbiju u navedenom vremenskom periodu nije radila i ostvarila zaradu nije uzročno posledično vezana za bilo koju protivpravnu radnju ili propust tužene, pa ne postoji odgovornost tužene za naknadu štete u smislu člana 154. stav 1. i 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Nisu osnovani navodi u reviziji koje je cenio i drugostepeni sud, da je krivica tužene zbog toga što je dobila otkaz u matičnoj školi i da stoga postoji osnov za naknadu štete, s obzirom da Republika Srbija nije poslodavac tužilje niti na njenoj strani postoji krivica što u tom periodu tužilja nije radila i ostvarila zaradu.

Pravilno je drugostepeni sud zaključio i da je potraživanje tužilje za period od 17.02.2003. godine do 08.09.2003. godine zastarelo, jer tužba podneta 22.05.2002. godine ne sadrži zahtev za isplatu novčanog iznosa, a tužbeni zahtev za isplatu po tom osnovu prvi put je postavljen u podnesku tužilje od 14.06.2007. godine, nakon proteka roka od 3 godine propisanog članom 123. Zakona o radu i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. I potraživanje tužilje na ime zarade za period od 01.09.1999. godine do 11.03.2001. godine je zastarelo, jer je tužbeni zahtev za isplatu po ovom osnovu podnet za ovaj period prvi put podneskom od 11.03.2004. godine, posle proteka roka zastarelosti iz člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe, zastarelo je i potraživanje tužilje koji se odnose na isplatu deviznog iznosa za period od 20.04.2002. godine do 16.02.2003. godine, jer je tužbeni zahtev za isplatu tog iznosa postavljen u podnesku od 14.06.2007. godine, dakle po isteku trogodišnjeg roka zastarelosti, suprotno navodima u reviziji.

Nisu osnovani ni navodi u reviziji da je drugoj radnici koja je sa tužiljom istovremeno radila u odeljenju u ... i Ministarstvu 10.08.2001. godine uplatilo zaradu, iz napred detaljno obrazloženih razloga.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković