Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u usvajajućem delu tužena je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23). Pravnosnažnom presudom u usvajajućem delu odlučeno je o naknadi na ime novčanog obeštećenja za imovinsku štetu koja je tužilji izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku i tužena obavezana na isplatu navedene naknade. O ovom pravu tužilje sudovi su odlučili u skladu sa Zaključkom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, dopunjenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, prema kojem Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, dok je u pogledu izvršnih dužnika fizičkih i pravnih lica koji ne spadaju u navedenu kategoriju, nužno utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i neisplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju u postupku utvrđeno da se radi o stečajnom dužniku sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, kao i da je tužilja dokazala da su u pitanju nenaplaćena potraživanja iz radnog odnosa nastala u vreme kada je preduzeće bilo sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, odlučeno je u skladu sa navedenim stavom Vrhovnog kasacionog suda o odgovornosti Republike Srbije. Navod revizije prema kojem je tužilji priznata zakonska zatezna kamata po obračunu komfornom metodom neosnovan je s obzirom da zakonska zatezna kamata na glavni dug za period od 03.01.2002. godine do 31.07.2012. godine nije predmet tužiljinog zahteva u ovom postupku. Osim toga, ukazivanje u reviziji na drugačije odluke drugostepenih sudova, ne znači nužno i različito postupanje sudova, jer odluka o osnovanosti zahteva u ovoj vrsti sporova zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju. Takođe, bitna povreda odredaba parničnog postupka nije razlog za posebnu reviziju čija je dozvoljenost uslovljena ispunjenjem uslova propisanih u članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Revizijom se osporava i utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno po članu 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

U ovoj pravnoj stvari tužba je podneta 08.11.2021. godine, a tužbenim zahtevom iz tužbe tužilja je potraživala naknadu imovinske štete u iznosu od 9.431,68 dinara, s tim što vrednost pobijanog dela iznosi 6.305,96 dinara. Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti u kojem vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija tužene nije dozvoljena primenom člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković