.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Uzp 146/2022
08.04.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Branka Stanića, članova veća, sa savetnikom Dragicom Vranić, kao zapisničarem, odlučujući o zahtevu AA iz Bosne i Hercegovine, ..., koga zastupa punomoćnik Miloš Karalejić, advokat iz ..., za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda 24 U 6042/20 od 24.12.2021. godine, sa protivnom strankom Ministarstvom finansija Republike Srbije, Upravom za javni dug, u predmetu neisplaćene devizne štednje, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 08.04.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
Zahtev se ODBIJA.
ODBIJA SE zahtev podnosioca zahteva za naknadu troškova.
O b r a z l o ž e nj e
Pobijanom presudom odbijena je tužba podnosioca zahteva podneta protiv rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije, Uprave za javni dug broj ../2019- 001 od 05.02.2020. godine, kojim je odbijena prijava potraživanja podnosioca prijave AA iz ..., Bosna i Hercegovina, zavedena pod brojem ../2019-001.
U zahtevu za preispitivanje pobijane presude podnosilac ponavlja navode tužbe da je pre raspada SFRJ uložio devizna sredstva kod Filijale „Investbanke“ sa sedištem u Beogradu, Republika Srbija i da mu do danas nije omogućena isplata uloženih sredstava. Navodi da su pobijana presuda i osporeno rešenje doneti sa pozivom na Zakon o utvrđivanju i realizaciji potraživanja građana u postupku privatizacije („Sl. novine BiH“, 27/97...86/15), koji je donet od strane Federacije BiH, a čije su odredbe čl. 3, 7, 11. i 18. odlukom Ustavnog suda Federacije BiH ocenjene kao neustavne. Ukazuje na odredbe čl. 4. i 9. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja i s tim u vezi čl. 58. i 86. Ustava RS koji jemče pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i pravo na privatnu svojinu i njenu ravnopravnost sa ostalim oblicima svojine. Navodi da nije dao nikakav pristanak na prenos štednog uloga i da se ne radi o prenosu sredstava već evidentiranju deviznih štediša i uloga kako bi se sačuvali podaci. Ukazuje na presudu Evropskog suda za ljudska prava od 16.07.2014. godine donetu u predmetu Ališić i dr. protiv Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i bivše Jugoslovenske republike Makedonije. Poziva se i na odredbu člana 1. stav 4. Zakona o izmirenju obaveza po osnovu računa stare devizne štednje („Sl. glasnik BiH“, br. 28/06), te postavlja pitanje zašto bi entitet u BiH, i to Federacija BiH, preuzela obaveze banke za koju je odgovorna Republika Srbija. Ističe da je Upravni sud u svojoj odluci naveo da je prvostepeni organ primenio Zakon o utvrđivanju i realizaciji potraživanja građana u postupku privatizacije sa izmenama i dopunama, pritom ne uzimajući u obzir i sve ostale propise i činjenice koje je morao primeniti i ceniti prilikom odlučivanja, a svakako i obrazložiti u odluci. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud zahtev uvaži i pobijanu presudu preinači ili ukine, a traži i naknadu troškova postupka.
Protivna stranka u odgovoru na zahtev predlaže da sud isti odbije.
Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' broj 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev neosnovan.
Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, pravilno je odlučio tuženi organ kada je osporenim rešenjem odbio prijavu potraživanja tužioca po osnovu devizne štednje i za svoju odluku je dao dovoljne i na zakonu zasnovane razloge koje u svemu kao pravilne prihvata i Upravni sud. Ovo stoga što iz spisa predmeta i razloga obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da je tužilac na osnovu javnog poziva za prijavu potraživanja po osnovu devizne štednje, objavljenog dana 23.02.2017. godine, podneo prijavu potraživanja, uz koju je kao dokaz o sticanju prava na isplatu devizne štednje dostavio ugovor o doživotnom izdržavanju koji je, kao davalac izdržavanja, zaključio sa deviznim štedišom, kao primaocem izdržavanja. Kako tužilac nije naslednik deviznog štediše, već sa njim ima zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju, i kako je odredbom člana 1. Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritoriji bivših republika SFRJ, propisano da pored državljana bivših republika SFRJ, osim Republike Srbije, koji su do 27.04.1992. godine položili deviznu štednju kod banaka sa sedištem na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritoriji bivših republika SFRJ i njihovi naslednici mogu da pokrenu postupak regulisanja obaveza po osnovu neisplaćene devizne štednje, to je pravilan zaključak tuženog organa da tužilac ne ispunjava uslov iz tog člana. Upravni sud je cenio navode tužbe da je tuženi pogrešnim tumačenjem odredbi Zakona o nasleđivanju i samog ugovora o doživotnom izdržavanju zaključio da tužilac nije naslenik deviznog štediše i da kao takav u konkretnom slučaju nije legitimisan za podnošenje tužbe u smislu Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritoriji bivših republika SFRJ, pa je našao da su neosnovani. Ovo stoga što je tužilac, kao davalac izdržavanja po zaključenom ugovoru o doživotnom izdržavanju singularni sukcesor primaoca izdržavanja, odnosno deviznog štediše, a ne njegov univerzalni sukcesor koji stupa u prava i obaveze ostavioca kao njegov naslednik.
Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je ista doneta bez povreda pravila postupka i uz pravilnu primenu propisa.
Odredbom člana 1. stav 1. Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritoriji bivših republika SFRJ („Sl. glasnik RS“, br. 108/16, 113/17 i 52/19), propisano je da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak regulisanja obaveza po osnovu neisplaćene devizne štednje građana koju su do 27. aprila 1992. godine položili: 1) državljani bivših republika SFRJ, osim Republike Srbije, kod banaka sa sedištem na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritoriji bivših republika SFRJ; 2) državljani Republike Srbije kod filijala banaka sa sedištem na teritoriji Republike Srbije, a koje su se nalazile na teritorijama bivših republika SFRJ. Stavom 2. istog člana propisano je da se obaveze iz stava 1. ovog člana odnose na ostvarivanje pojedinačnih prava državljana iz stava 1. ovog člana, a stavom 4. da se obaveze iz stava 1. ovog člana odnose i na naslednike državljana iz tog stava.
Prema odredbi člana 16. stav 3. istog zakona uprava odbija prijavu potraživanja ako nisu ispunjeni propisani uslovi za priznavanje prava po osnovu devizne štednje propisani ovim zakonom.
U postupku je utvrđeno da tužilac, ovde podnosilac zahteva za preispitivanje sudske odluke, sa deviznim štedišom ima zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju koji je kao dokaz o sticanju prava na isplatu devizne štednje dostavio uz podnetu prijavu potraživanja.
Međutim, ugovor o doživotnom izdržavanju je ugovor kojim se obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani. Dakle, ne radi se o nasledno-pravnom ugovoru koji za predmet ima imovinu koja se ostavlja u nasleđe, već o teretno pravnom poslu – ugovoru koji za predmet ima imovinu koja ne ulazi zaostavštinu niti je predmet nasleđivanja.
Imajući u vidu izloženo, tužilac, ovde podnosilac zahteva za preispitivanje sudske odluke, nije naslednik deviznog štediše već sa njim ima zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju, pa je pravno utemeljeno stanovište Upravnog suda da je osporeno rešenje tuženog pravilno i zakonito. Za svoju ocenu Upravni sud je dao razloge koje kao pravilne i potpune u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.
Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva ove presude.
Kako je zahtev za preispitivanje sudske odluke odbijen, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 74. Zakona o upravnim sporovima shodnom primenom odredbe člana 165. stav 1. u vezi člana 153. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 87/18) odlučio kao u drugom stavu dispozitiva presude.
PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU
Zapisničar Predsednik veća – sudija
Dragica Vranić,s.r. Katarina Manojlović Andrić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
