.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Uzp 15/2014
30.05.2014. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Olge Đuričić, predsednika veća, Dragana Skoka i Branislave Apostolović, članova veća, sa savetnikom suda Vesnom Karanović, kao zapisničarem, odlučujući po zahtevu V.P., iz S.M., čiji je punomoćnik N.C., advokat iz B., za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda Odeljenja u Novom Sadu III-8 U. 7470/12 od 03.10.2013. godine, uz učešće protivne stranke Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, u predmetu prestanka radnog odnosa, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 30.05.2014. godine, doneo je
P R E S U D U
Zahtev se ODBIJA. ODBIJA SE zahtev podnosioca za naknadu troškova.
O b r a z l o ž e nj e
Stavom prvim dispozitiva pobijane presude odbijena je tužba tužioca V.P. iz S.M., podneta protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, 01 broj 118-1-94/11 od 04.05.2012. godine, kojim je u stavu prvom dispozitiva odbijen zahtev tužioca za prestanak mirovanja radnog odnosa i raspoređivanje na rad u Ministarstvu unutrašnjih poslova, u skladu sa rešenjem Resora javne bezbednosti, broj 112-1812-8/03 od 05.01.2004. godine, a stavom drugim dispozitiva istog rešenja utvrđeno je da V.P., zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, prestaje radni odnos u ministarstvu sa 01.04.2009. godine, zbog ispunjenja uslova iz člana 4. stav 1. Ugovora zaključenog između Ministarstva unutrašnjih poslova i V.P., broj 403-2706-8/03 od 05.01.2004. godine, kojim su uređena međusobna prava i obaveze, po osnovu upućivanja imenovanog na osnovne studije na Policijsku akademiju. Stavom drugim dispozitiva pobijane presude odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova upravnog spora, a stavom trećim dispozitiva iste presude odbijen je zahtev tuženog organa za naknadu troškova upravnog spora.
U podnetom zahtevu podnosilac, u skladu sa odredbama člana 49. stav 1. i stav 2. tačka 3. Zakona o upravnim sporovima, traži preispitivanje pobijane presude, zbog kršenja osnovnih ljudskih prava tužioca, povrede zakona, drugog propisa i opšteg akta, te povrede pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari. Ističe da iz navedene presude Upravnog suda proizilazi da Upravni sud uopšte nije odlučivao o postavljenom radno- pravnom zahtevu tužioca, te da je ignorisao propise, prema kojima je rešenje moralo biti poništeno, kao nezakonito i to član 126. Zakona o državnim službenicima, čl. 176. i 184. Zakona o radu i čl. 111. i 167. Zakona o policiji. Ukazuje da rešenje ne sadrži ni jedan od zakonskih razloga za prestanak radnog odnosa iz Zakona o državnim službenicima, Zakona o radu i Zakona o policiji. Navodi da se suprotno Ustavu Republike Srbije retroaktivno poništava postojeći radni odnos tužioca zasnovan kod tuženog organa za poslednje tri godine. Ističe da je u konkretnom slučaju nastupila apsolutna zastarelost, po odredbi člana 184. Zakona o radu, odnosno da je tuženi mogao osporeno rešenje doneti u roku od tri meseca, odnosno u objektivnom roku od šest meseci od dana nastupanja činjenice, koja je osnov davanja otkaza tužiocu. Predlaže da sud zahtev uvaži, te preinači pobijanu presudu, tako što će tužbu uvažiti i poništiti, kao nezakonito, rešenje tuženog organa od 04.05.2012. godine. Takođe traži da se tuženi obaveže da tužiocu nadoknadi troškove upravnog spora u iznosu od 78.000,00 dinara, u roku od 8 dana, pod pretnjom izvršenja.
Protivna stranka, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, je u odgovoru na zahtev navelo da je zahtev neosnovan, da je osporeno rešenje doneto u skladu sa odredbom člana 4. stav 1. Ugovora broj 403-2706-8/03 od 05.01.2004. godine, sa kojim je podnosilac zahteva bio upoznat i isti je prihvatio, što je potvrdio svojeručnim potpisom, kao i da razlozi navedeni u zahtevu za preispitivanje pobijane presude ne ukazuju na povredu zakona, drugog propisa ili opšteg akta i povredu pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari, pa predlaže da sud zahtev odbije, kao neosnovan.
Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, a u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' broj 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:
Zahtev je neosnovan.
Prema razlozima obrazloženja pobijane presude tuženi organ je u provedenom postupku utvrdio: da je rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova, Resora javne bezbednosti, broj 112-1812-8/03 od 05.01.2004. godine tužilac primljen, sa 01.10.2003. godine, u radni odnos u Ministarstvo unutrašnjih poslova; da je istim rešenjem imenovanom odobreno korišćenje neplaćenog odsustva počev od 01.10.2003. godine, radi upućivanja na studije na Policijsku akademiju, a najkasnije do završetka osnovnih studija, koje traju četiri godine; da mu je priznato pravo na mirovanje prava i obaveza iz radnog odnosa za vreme trajanja studija, s tim da ukoliko ne završi osnovne studije do kraja apsolventskog roka, ili mu prestane svojstvo studenta, prestaće mu i radni odnos u ministarstvu; kao i da su posebnim ugovorom broj 403-2706-8/03 od 05.01.2004. godine regulisana međusobna prava i obaveze ugovornih strana, nastale po osnovu upućivanja tužioca na osnovne studije na Policijsku akademiju. Kako je u provedenom postupku utvrđeno i da je tužilac upisan školske 2003/2004 godine u prvu godinu osnovnih studija na Kriminalističko - policijskoj akademiji, da je apsolventski staž za studente upisane školske 2003/2004 godine počeo dana 01.10.2008. godine i trajao do 31.03.2009. godine, a da je tužilac diplomirao dana 13.10.2009. godine, odnosno nakon isteka apsolventskog staža, to je, i po oceni Upravnog suda, pravilno tuženi organ odlučio kao u dispozitivu osporenog rešenja, kada je odbio zahtev tužioca, ovde podnosioca zahteva, za prestanak mirovanja radnog odnosa i raspoređivanje na rad u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, te utvrdio da tužiocu prestaje radni odnos u Ministarstvu unutrašnjih poslova sa 31.03.2009. godine. Naime, i po nalaženju Upravnog suda, osporeno rešenje doneto je u skladu sa odredbom člana 4. stav 1. Ugovora zaključenog između Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i V.P. (tužioca), broj 403-2706-8/03 od 05.01.2004. godine, kojim je propisano da je student (tužilac), koji je primljen na rad u Ministarstvo, radi upućivanja na osnovne studije u Policijsku akademiju, a ne završi osnovne studije do kraja apsolventskog roka ili mu prestane svojstvo studenta, saglasan da mu prestane radni odnos u ministarstvu.
Ocenjujući zakonitost pobijane presude Vrhovni kasacioni sud nalazi da je ista doneta bez povreda pravila postupka i uz pravilnu primenu materijalnog prava. Pobijanom presudom su ocenjena sva pitanja i okolnosti koji su mogli biti od uticaja na zakonitost osporene odluke i za tu ocenu su dati dovoljni i jasni razlozi, koje u svemu prihvata i ovaj sud.
Vrhovni kasacioni sud je cenio navode zahteva, koji su bili i navodi tužbe, o postojanju apsolutne zastarelosti u konkretnom slučaju, za koje je našao da su neosnovani. Ovo iz razloga što se u konkretnom slučaju radi o ugovornoj obavezi tužioca iz člana 4. stav 1. Ugovora zaključenog između Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i tužioca broj 403-2706- 8/03 od 05.01.2004. godine, kojim su uređena međusobna prava i obaveze po osnovu upućivanja tužioca na osnovne studije na Policijsku akademiju, a ne o zakonskim razlozima za prestanak radnog odnosa, odnosno ne radi se o otkazu ugovora o radu iz člana 179. tač.1, 2, 3, 5. i 6. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...54/09), kada je, prema članu 184. Zakona o radu, rok zastarelosti tri meseca od dana saznanja za činjenice, koje su osnov za davanje otkaza, odnosno šest meseci od dana nastupanja činjenica, koje su osnov za davanje otkaza.
Sa iznetih razloga, nalazeći da ni ostali navodi zahteva nisu od uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva ove presude.
Vrhovni kasacioni sud je, s obzirom da je zahtev za preispitivanje sudske odluke odbijen, te da je podnosilac tražio naknadu troškova upravnog spora, na osnovu člana 165. stav 1. u vezi člana 153. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11.....55/14), koji zakon se i na pitanja postupka rešavanja upravnih sporova, koja nisu uređena tim zakonom shodno primenjuje, saglasno članu 74. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u stavu drugom dispozitiva ove presude.
PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU dana 30.05.2014. godine, Uzp 15/2014
Zapisničar Predsednik veća - sudija
Vesna Karanović,s.r. Olga Đuričić,s.r.
