Противна странка, Министарство унутрашњих послова Републике Србије, је у одговору на захтев навело да је захтев неоснован, да је оспорено решење донето у складу са одредбом члана 4. став 1. Уговора број 403-2706-8/03 од 05.01.2004. године, са којим је подносилац захтева био упознат и исти је прихватио, што је потврдио својеручним потписом, као и да разлози наведени у захтеву за преиспитивање побијане пресуде не указују на повреду закона, другог прописа или општег акта и повреду правила поступка која је могла бити од утицаја на решење ствари, па предлаже да суд захтев одбије, као неоснован.

Поступајући по поднетом захтеву и испитујући побијану пресуду у границама захтева, а у смислу члана 54. Закона о управним споровима (''Службени гласник РС'' број 111/09), Врховни касациони суд је нашао:

Захтев је неоснован.

Према разлозима образложења побијане пресуде тужени орган је у проведеном поступку утврдио: да је решењем Министарства унутрашњих послова, Ресора јавне безбедности, број 112-1812-8/03 од 05.01.2004. године тужилац примљен, са 01.10.2003. године, у радни однос у Министарство унутрашњих послова; да је истим решењем именованом одобрено коришћење неплаћеног одсуства почев од 01.10.2003. године, ради упућивања на студије на Полицијску академију, а најкасније до завршетка основних студија, које трају четири године; да му је признато право на мировање права и обавеза из радног односа за време трајања студија, с тим да уколико не заврши основне студије до краја апсолвентског рока, или му престане својство студента, престаће му и радни однос у министарству; као и да су посебним уговором број 403-2706-8/03 од 05.01.2004. године регулисана међусобна права и обавезе уговорних страна, настале по основу упућивања тужиоца на основне студије на Полицијску академију. Како је у проведеном поступку утврђено и да је тужилац уписан школске 2003/2004 године у прву годину основних студија на Криминалистичко - полицијској академији, да је апсолвентски стаж за студенте уписане школске 2003/2004 године почео дана 01.10.2008. године и трајао до 31.03.2009. године, а да је тужилац дипломирао дана 13.10.2009. године, односно након истека апсолвентског стажа, то је, и по оцени Управног суда, правилно тужени орган одлучио као у диспозитиву оспореног решења, када је одбио захтев тужиоца, овде подносиоца захтева, за престанак мировања радног односа и распоређивање на рад у Министарству унутрашњих послова Републике Србије, те утврдио да тужиоцу престаје радни однос у Министарству унутрашњих послова са 31.03.2009. године. Наиме, и по налажењу Управног суда, оспорено решење донето је у складу са одредбом члана 4. став 1. Уговора закљученог између Министарства унутрашњих послова Републике Србије и В.П. (тужиоца), број 403-2706-8/03 од 05.01.2004. године, којим је прописано да је студент (тужилац), који је примљен на рад у Министарство, ради упућивања на основне студије у Полицијску академију, а не заврши основне студије до краја апсолвентског рока или му престане својство студента, сагласан да му престане радни однос у министарству.

Оцењујући законитост побијане пресуде Врховни касациони суд налази да је иста донета без повреда правила поступка и уз правилну примену материјалног права. Побијаном пресудом су оцењена сва питања и околности који су могли бити од утицаја на законитост оспорене одлуке и за ту оцену су дати довољни и јасни разлози, које у свему прихвата и овај суд.

Врховни касациони суд је ценио наводе захтева, који су били и наводи тужбе, о постојању апсолутне застарелости у конкретном случају, за које је нашао да су неосновани. Ово из разлога што се у конкретном случају ради о уговорној обавези тужиоца из члана 4. став 1. Уговора закљученог између Министарства унутрашњих послова Републике Србије и тужиоца број 403-2706- 8/03 од 05.01.2004. године, којим су уређена међусобна права и обавезе по основу упућивања тужиоца на основне студије на Полицијску академију, а не о законским разлозима за престанак радног односа, односно не ради се о отказу уговора о раду из члана 179. тач.1, 2, 3, 5. и 6. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05...54/09), када је, према члану 184. Закона о раду, рок застарелости три месеца од дана сазнања за чињенице, које су основ за давање отказа, односно шест месеци од дана наступања чињеница, које су основ за давање отказа.

Са изнетих разлога, налазећи да ни остали наводи захтева нису од утицаја на другачију оцену законитости побијане пресуде, Врховни касациони суд је, на основу одредбе члана 55. став 1. Закона о управним споровима, одлучио као у ставу првом диспозитива ове пресуде.

Врховни касациони суд је, с обзиром да је захтев за преиспитивање судске одлуке одбијен, те да је подносилац тражио накнаду трошкова управног спора, на основу члана 165. став 1. у вези члана 153. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11.....55/14), који закон се и на питања поступка решавања управних спорова, која нису уређена тим законом сходно примењује, сагласно члану 74. Закона о управним споровима, одлучио као у ставу другом диспозитива ове пресуде.

ПРЕСУЂЕНО У ВРХОВНОМ КАСАЦИОНОМ СУДУ дана 30.05.2014. године, Узп 15/2014

Записничар                                                                        Председник већа - судија

Весна Карановић,с.р.                                                    Олга Ђуричић,с.р.