Istom presudom okrivljeni su obavezani da sudu na ime paušala plate iznos od po 20.000,00 dinara, a na ime ostalih troškova krivičnog postupka solidarno iznos od 1.600,00 dinara, a Višem javnom tužilaštvu u Nišu okrivljeni Bojan Usiljanin iznos od 128.000,00 dinara, okrivljeni Dragan Kovač iznos od 35.250,00 dinara, a okrivljeni Miodrag Stanojević iznos od 19.000,00 dinara, sve u roku od 3 (tri) meseca po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 108/23 od 01.03.2023. godine odbijene su kao neosnovane žalbe VJT u Nišu, branioca okrivljenog Bojana Usiljanina, branioca okrivljenog Dragana Kovača i branioca okrivljenog Miodraga Stanojevića i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

- branilac okrivljenog Bojana Usiljanina, advokat Stanislav Dukić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, koju u obrazloženju zahteva opredeljuje ukazivanjem na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i isticanjem bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku,

- branilac okrivljenog Bojana Usiljanina, advokat Milan Delić, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7), 8) i 9) i stav 2. tačka 1) ZKP i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje po žalbi,

- branilac okrivljenog Miodraga Stanojevića, advokat Miroslav Đorđević, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 4) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno razmatranje i odlučivanje,

- branilac okrivljenog Miodraga Stanojevića, advokat Miroslav Todorović, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i stav 2. tačka 1) ZKP i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud preinači pobijane presude i primenom odredbe člana 423. ZKP, okrivljenog Miodraga Stanojevića oslobodi od optužbe ili da pobijane presude ukine i predmet vrati na ponovno suđenje. Predložio je da bude obavešten o sednici veća ukoliko sud smatra da bi njegovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Vrhovni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevima, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Bojana Usiljanina, advokata Stanislava Dukića i Milana Delića i branioca okrivljenog Miodraga Stanojevića, advokata Miroslava Đorđevića su neosnovani, a zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Miodraga Stanojevića, advokata Miroslava Todorovića, je nedozvoljen.

U podnetim zahtevima za zaštitu zakonitosti branioci ističu da je donošenjem pobijanih presuda učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, na štetu okrivljenih, jer se u radnjama okrivljenih, ne stiču obeležja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga u saizvršilaštvu iz člana 246. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika za koje su oglašeni krivim, već se, prema navodima branilaca okrivljenog Bojana Usiljanina, u njegovim radnjama stiču obeležja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. Krivičnog zakonika, obzirom da iz činjenica i okolnosti naznačenih u izreci presude proizilazi da se radi o uzgajanju psihoaktivne konoplje, a ne o proizvodnji opojne droge, dok se prema navodima zahteva branioca okrivljenog Miodraga Stanojevića, advokata Miroslava Đorđevića, a uzimajući u obzir ulogu koju je ovaj okrivljeni imao u izvršenju predmetnog krivičnog dela, u radnjama ovog okrivljenog stiču obeležja krivičnog dela iz člana 246. stav 7. Krivičnog zakonika.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, po nalaženju ovog suda ne mogu se prihvatiti kao osnovani, a iz sledećih razloga:

Krivično delo iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju ili ko radi prodaje kupuje, drži ili prenosi ili ko posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge.

Radnja izvršenja krivičnog dela iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika sadrži veći broj alternativno postavljenih radnji i može se sastojati u proizvodnji, preradi, prodaji ili nuđenju na prodaju opojnih droga, kao i u kupovanju, držanju ili prenošenju radi prodaje opojnih droga, a učinilac mora postupati neovlašćeno.

Pod proizvodnjom se podrazumeva svaka aktivnost izvršioca kojom se iz određenog materijala može dobiti supstanca koja ima svojstvo opojne droge, a sađenje i uzgajanje kanabisa predstavlja proizvodnju, ukoliko su osim radnji setve i nege biljke u smislu biološkog zrenja, do okončanja vegetacije, preduzete i dalje radnje - ubiranje listova i cvetova, sušenje, usitnjavanje prethodno uzgojene biljke kanabisa.

Iz izreke prvostepene presude proizilazi da su, pored ostalih, okrivljeni Bojan Usiljanin i Miodrag Stanojević kritičnom prilikom, u uračunljivom stanju, svesni svoga dela, čije su izvršenje hteli i svesni zabranjenosti svog dela, učestvujući u radnji izvršenja sa licima navedenim u izreci presude i NN licima, neovlašćeno proizvodili i stavljali u promet opojnu drogu, na taj način što je okrivljeni Bojan Usiljanin sa više lica, neovlašćeno proizvodio opojnu drogu - kanabis, koja sadrži THC u procentu većem od 0,3%, koji se nalazi na listi Pravilnika o utvrđivanju Spiska psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, a okrivljeni Miodrag Stanojević i okrivljeni Dragan Kovač preduzimali druge radnje u vezi sa organizacijom procesa proizvodnje opojne droge, kojim radnjama su bitno doprineli u proizvodnji opojne droge. Pri tome, proces proizvodnje opojne droge i radnje koje je preduzimao svaki okrivljeni, kao i uloge okrivljenih kao saizvršilaca, jasno i detaljno su opisane, počevši od obezbeđivanja prostorija u kojima se opojna droga proizvodi (što je učinio okrivljeni Miodrag Stanojević), preko celokupnog procesa proizvodnje u smislu nabavke instalacije (okrivljeni Miodrag Stanojević zajedno sa okrivljenim Draganom Kovačem dovezao uređaj za isušivanje vlage u kuću koju je okrivljeni Miodrag Stanojević stavio na raspolaganje za proizvodnju opojne droge) i korišćenja svih uređaja i opreme koji su upotrebljeni za proizvodnju, počev od ventilacionih i svetlosnih sistema, kao i sadnje biljaka, uzgoja, zalivanja i prehrane zasađenih biljaka, primene sistema koje pospešuju njihov razvoj, pa sve do njihovog branja i sušenja (okrivljeni Bojan Usiljanin sa licima navedenim u izreci i NN licima ubrao i osušio opojnu drogu marihuanu neto mase 2.102,40 grama koja je bila u dve kartonske kutije i opojnu drogu neto mase 4.002 grama koja je bila u kartonskoj kutiji iz klima uređaja, a što se sve nalazilo u trećoj prostoriji predmetne kuće), a u cilju pripreme za dalje stavljanje u promet.

Polazeći od svega navedenog, prvostepeni sud je pravilno primenio zakon, kada je radnje okrivljenih navedene u izreci prvostepene presude, pravno kvalifikovao kao krivično delo iz člana 246. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, jer u situaciji kada okrivljeni Bojan Usiljanin seče prethodno uzgojenu biljku kanabis i suši zrele delove cveta i listova, dok okrivljeni Miodrag Stanojević preduzima druge radnje u vezi sa proizvodnjom opojne droge koje se sastoje u stavljanju na raspolaganje kuće za proizvodnju opojne droge i dovoženju uređaja koji pospešuje razvoj kanabisa, to predstavlja proizvodnju opojne droge marihuane podobne za konzumaciju, pa se onda i radnje okrivljenog Bojana Usiljanina koje uključuju uzgoj marihuane, kao i radnje okrivljenog Miodraga Stanojevića, koje uključuju nabavku i davanje na upotrebu opreme namenjene za proizvodnju opojne droge mogu kvalifikovati samo kao krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika, budući da je isto obuhvaćeno njihovim umišljajem da proizvedu opojnu drogu marihuanu, koja je konačni cilj svih radnji okrivljenih, o čemu se, odgovarajući na navode žalbe branilaca okrivljenih izjavljenih protiv prvostepene presude u vezi sa drugačijom pravnom kvalifikacijom izjasnio i Apelacioni sud u Nišu u obrazloženju presude Kž1 108/23 od 01.03.2023. godine na strani 8., u trećem pasusu i na strani 9., u drugom pasusu.

Kako je okrivljeni Bojan Usiljanin u konkretnom slučaju, uzgajao biljke bez ovlašćenja i preduzeo dodatne radnje kojima je došao u fazu proizvodnje i dobio - proizveo supstancu koja predstavlja opojnu drogu – kanabis, a okrivljeni Miodrag Stanojević na drugi način doprineo izvršenju predmetnog krivičnog dela, po nalaženju Vrhovnog suda, neosnovano se zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Bojana Usiljanina, advokata Milana Delića se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, koja se ogleda u tome što su pobijane presude zasnovane na odbranama koje su saoptuženi, prema kojima je krivični postupak razdvojen i okončan pravnosnažnom presudom i to AA, BB, VV, GG, DD i ĐĐ dali pred javnim tužiocem, a koje su sadržane u sporazumima o priznanju krivičnog dela koje su ovi okrivljeni zaključili, zbog čega su zapisnici o njihovim iskazima, prema stavu branioca, morali biti izdvojeni iz spisa. U vezi sa ovim, branilac nadalje ističe da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 406. stav 1. tačka 5) ZKP, kada je njihove odbrane pročitao i na taj način uskratio pravo braniocima i okrivljenima koji nisu zaključili sporazume o priznanju krivičnog dela, da neposredno postavljaju pitanja i javno raspravljaju o spornim činjenicama koje se tiču optužbe protiv okrivljenog Bojana Usiljanina. Takođe, branilac u zahtevu ukazuje da su zapisnici o odbranama navedenih saoptuženih, koje su dali pred javnim tužiocem pre zaključenja sporazuma o priznanju krivičnog dela, morali biti izdvojeni iz spisa i iz razloga što javni tužilac, suprotno odredbi člana 300. ZKP, nije obavestio branioca okrivljenog Bojana Usiljanina da može da prisustvuje njihovom saslušanju, pri čemu nije imao odobrenje sudije za prethodni postupak za navedeno saslušanje.

Iste navode, sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog Bojana Usiljanina isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a Apelacioni sud u Nišu, kao drugostepeni, je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i za svoj stav na strani 4. u trećem, četvrtom i petom pasusu, strani 5. i strani 6., u prvom, drugom, trećem i četvrtom pasusu obrazloženja presude Kž1 108/23 od 01.03.2023. godine, izneo razloge koje u svemu kao jasne i pravilne, prihvata Vrhovni sud i na iste upućuje, shodno odredbi člana 491. stav 2. ZKP.

Dokazi izvedeni čitanjem iskaza koje su saoptuženi AA, VV, BB, GG, DD i ĐĐ dali na zapisnicima pred javnim tužiocem su i po nalaženju ovog suda, zakoniti dokazi na kojima se može zasnivati presuda, kao i iskazi saoptuženih, koji ne predstavljaju sastavni deo sporazuma o priznanju krivičnog dela, koji su nakon toga zaključeni. Kako se radi o odbranama saoptuženih koje su na glavnom pretresu pročitane, shodno odredbi člana 406. stav 1. tačka 5) ZKP, to isti, suprotno navodima branioca, nisu morali biti neposredno saslušani. Takođe, saslušanje navedenih saoptuženih obavljeno je u skladu sa odredbom člana 300. ZKP, jer su saslušanju prisustvovali njihovi branioci i javni tužilac (član 300. stav 1. ZKP), dok se prema odredbi člana 300. stav 6. ZKP, saglasnost sudije za prethodni postupak, na čiji nedostatak se poziva branilac, odnosi na ispitivanje svedoka ili veštaka, ako poziv nije dostavljen okrivljenom i braniocu, pod uslovima propisanim navedenom odredbom, što ovde nije slučaj.

Obrazlažući istu povredu zakona, branilac ukazuje da je sud na pripremnom ročištu doneo rešenje da se vrši uvid u SPK predmete saizvršilaca koji su zaključili sporazume o priznanju krivičnog dela, dok je na glavnom pretresu odredio izvođenje dokaza vršenjem uvida u pisane dokaze u spisima. Kako sud nije opozvao rešenje doneto na pripremnom ročištu niti je SPK predmete razdružio iz spisa, to su prema stavu branioca i SPK predmeti saizvršilaca, kao sastavni deo spisa, izvedeni kao dokazi, čime je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i pored toga što isti nisu cenjeni kao dokaz u pobijanoj presudi.

Po oceni Vrhovnog suda ovi navodi branioca nisu osnovani, iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizilazi da je u uvodnom izlaganju zamenik javnog tužioca izjavio da u svemu ostaje pri svim dokazima koji su taksativno nabrojani i predloženi da se izvedu tokom dokaznog postupka i osim toga predložio da sud izvrši uvid u spise predmeta SPK 15/22, 16/22, 17/22, 18/22, 19/22 i 22/22 – koji se odnose na saokrivljene koji su zaključili sporazume o priznanju krivičnog dela. Međutim, suprotno navodima branioca, sud je doneo rešenje da se usvajaju predlozi tužilaštva za izvođenje dokaza i to onih koji su navedeni optužnim aktom. Kako u optužnom aktu nije predloženo izvođenje dokaza uvidom u navedene SPK predmete, te kako iz spisa predmeta i pravnosnažne prvostepene presude, proizilazi da isti nisu izvedeni kao dokaz u dokaznom postupku, to su izneti navodi branioca ocenjeni kao neosnovani.

Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da pobijane pravnosnažne presude nisu donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, kako se to neosnovano ukazuje u podnetom zahtevu branioca okrivljenog Bojana Usiljanina, advokata Milana Delića.

Isti branilac, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, ukazujući da u odnosu na okrivljenog Bojana Usiljanina nije mogao biti primenjen stav zauzet na sednici VKS od 11.07.2022. godine vezano za izračunavanje raspona kazne prema članu 55a Krivičnog zakonika, obzirom da računajući kaznu na način kako je to učinjeno u pobijanim presudama, okrivljenom nije omogućena predvidljivost eventualne kazne, dok se iz razloga pravne sigurnosti isti ne može primenjivati retroaktivno, posebno imajući u vidu da odredbe krivičnog zakona mogu imati povratno dejstvo, samo ako su blaže za učinioca, što ovde nije bio slučaj.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti po oceni Vrhovnog suda ne mogu se prihvatiti, a iz sledećih razloga:

Odredbom člana 55a Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, broj 35/2019, koji je stupio na snagu dana 01.12.2019. godine), propisano je da će sud, za krivično delo učinjeno sa umišljajem, za koje je propisana kazna zatvora, izreći kaznu iznad polovine raspona propisane kazne pod sledećim uslovima: 1) ako je učinilac ranije dva puta osuđen za krivično delo učinjeno sa umišljajem na zatvor od najmanje jednu godinu; 2) ako od dana otpuštanja učinioca sa izdržavanja izrečene kazne do izvršenja novog krivičnog dela nije proteklo pet godina.

Iz spisa predmeta proizlazi da je sud prilikom donošenja odluke o vrsti i visini krivične sankcije imao u vidu da je okrivljeni pre izvršenja predmetnog krivičnog dela dva puta osuđivan i to presudama Višeg suda u Kraljevu SPK 2/15 od 20.02.2015. godine i Osnovnog suda u Kraljevu K 100/20 od 01.12.2020. godine na kazne zatvora u kućnim uslovima u trajanju od po jedne godine, zbog umišljajnih krivičnih dela, pa je nalazeći da je očigledno da su u konkretnom slučaju ispunjena oba uslova neophodna za postojanje višestrukog povrata propisana u tačkama 1) i 2) člana 55a Krivičnog zakonika, okrivljenom za predmetno krivično delo odmerio kaznu zatvora u trajanju od 7 godina i 6 meseci u koju se uračunava vreme provedeno u pritvoru.

U situaciji kada nađe da su ispunjeni uslovi za primenu instituta višestrukog povrata, sud je u obavezi da odmeri kaznu koja će biti iznad polovine propisanog kaznenog raspona, zbog čega je neophodno utvrditi značenje pojma „raspon propisane kazne“ i kako se izračunava njegova polovina u smislu odredbe člana 55a Krivičnog zakonika.

Prema nalaženju ovoga suda i pravnom stavu Vrhovnog kasacionog suda od 11.07.2022. godine, raspon propisane kazne predstavlja razmak od minimalne kazne zatvora koja je propisana za određeno krivično delo do maksimalne kazne zatvora propisane za to delo, a polovina raspona iz člana 55a stav 1. Krivičnog zakonika, predstavlja srednji broj u tom nizu brojeva i može se izračunati tako što se od maksimuma propisane kazne oduzme minimum iste, ta razlika podeli sa dva, a potom se na taj rezultat doda minimalna kazna.

Polazeći od navedenog računanja raspona propisane kazne i njegovom primenom na konkretan slučaj, Vrhovni sud nalazi da kazna zatvora u trajanju od 7 godina i 6 meseci, u slučaju krivičnog dela iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika predstavlja polovinu raspona propisane kazne u smislu člana 55a Krivičnog zakonika.

Dakle, kazna zatvora prema okrivljenom za učinjeno krivično delo, pravilnom primenom člana 55a Krivičnog zakonika, mora biti iznad polovine raspona propisane kazne odnosno iznad 7 godina i 6 meseci.

Po oceni Vrhovnog suda, pravnosnažnom prvostepenom presudom okrivljeni nije osuđen na kaznu zatvora iznad polovine raspona propisane kazne, već na kaznu zatvora koja predstavlja polovinu ovog raspona i na taj način su nižestepeni sudovi povredili krivični zakon, ali u korist okrivljenog, a ne na njegovu štetu, kako to ističe branilac u podnetom zahtevu.

Kako je kod odlučivanja po zahtevu u smislu člana 489. stav 1. ZKP, Vrhovni sud vezan osnovom, delom i pravcem pobijanja, to ovaj sud u konkretnoj situaciji nije intervenisao, pa je, imajući u vidu da pravnosnažna odluka ne može biti izmenjena na štetu okrivljenog, a što bi u ovoj situaciji bio slučaj, navode branioca suštinski usmerene na blaže kažnjavanje okrivljenog primenom drugačijeg tumačenja odredbe 55a KZ, ocenio kao neosnovane. Ovo posebno imajući u vidu da je za učinioca krivičnog dela iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika propisana kazna zatvora od tri do dvanaest godina, pa ne može biti reči o tome da okrivljenom nije omogućena predvidljivost kazne i da se radi o novom načinu računanja ovog raspona i retroaktivnoj primeni tumačenja odredbe člana 55a Krivičnog zakonika.

Isti branilac kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7), 8) i 9) ZKP, zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom preko branioca. Međutim, kako branilac ne konkretizuje na koji način je sud povredio odredbe u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca odnosno odobrenja nadležnog organa, a Vrhovni sud pravnosnažnu odluku i postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje samo u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti u smislu člana 489. stav 1. ZKP i nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda istaknuta povreda zakona na koju se zahtevom samo ukazuje, to se ovaj sud u razmatranje i ocenu istaknute povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, nije upuštao.

Vrhovni sud se nije upuštao ni u razmatranje i ocenu bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) i 9) ZKP, obzirom da iz navoda zahteva u vezi ovih povreda – da je nejasno za koju količinu i koje radnje proizvodnog ili drugog karaktera se okrivljeni tereti, proizilazi da branilac ukazuje na nerazumljivost izreke pravnosnažne presude, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, koja, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca.

Branilac okrivljenog Miodraga Stanojevića, advokat Miroslav Đorđević u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, s obzirom da je sudija Ljiljana Marković, kao član veća odlučivala po žalbama na rešenja o pritvoru Apelacionog suda u Nišu Kž2 235/22 od 28.04.2022 i Kž2 432/22 od 10.08.2022. godine, pa je morala biti izuzeta od odlučivanja u donošenju drugostepene presude. Kako je imenovana sudija učestvovala kao član veća u drugostepenom odlučivanju, to prema stavu branioca učešće sudije Ljiljane Marković u istom krivičnom postupku, u postupcima odlučivanja o pritvoru i postupku odlučivanja o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude može izazvati sumnju kod okrivljenih da se u ovom postupku krši njihova prezumpcija nevinosti.

Međutim iz predmetnih rešenja na koja branilac u podnetom zahtevu ukazuje, proizilazi da se rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž2 235/22 od 28.04.2022 i Kž2 432/22 od 10.08.2022. godine ne odnose na okrivljenog Miodraga Stanojevića, po čijem ovlašćenju za zastupanje postupa advokat Miroslav Đorđević, obzirom da u odnosu na ovog okrivljenog nisu ni izjavljene žalbe protiv prvostepenih rešenja o pritvoru, pa je Vrhovni sud ove navode zahteva branioca okrivljenog Miodraga Stanojevića, advokata Miroslava Đorđevića, ocenio kao neosnovane.

Pored ovoga, branilac okrivljenog Bojana Usiljanina, advokat Milan Delić u obrazloženju podnetog zahteva ukazuje na povredu odredbi članova 240. stav 4., 372. stav 2., 395.stav 4., 399. stav 2. i 3., 406. stav 3. i 419. stav 1. ZKP i člana 43. stav 3. Zakona o uređenju sudova, a navodima kojima osporava utvrđeno činjenično stanje i na povredu odredbe člana 440. ZKP, dok branilac istog okrivljenog, advokat Stanislav Dukić kao razlog podnošenja zahteva ističe bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP, a branilac okrivljenog Miodraga Stanojevića, advokat Miroslav Đorđević povredu zakona iz člana 439. tačka 4) ZKP. Međutim, Vrhovni sud se u razmatranje i ocenu navoda u vezi istaknutih povreda nije upuštao jer iste ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca.

Kako uz zahtev, branilac okrivljenog Bojana Usiljanina, advokat Milan Delić nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, koja se odnosi na okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, shodno članu 484. ZKP, to se Vrhovni sud nije upuštao ni u ocenu istaknutih povreda odredbi članova 32., 34. stav 2. i 197. Ustava RS i člana 6. i 7. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Branilac okrivljenog Miodraga Stanojevića, advokat Miroslav Todorović podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažnih presuda, međutim bez podnošenja punomoćja za zastupanje ovog okrivljenog, te kako kao branilac okrivljenog nije učestvovao u postupku, već je samo podneo predmetni zahtev za zaštitu zakonitosti bez punomoćja, to je isti podnet od strane neovlašćenog lica i kao takav odbačen, u smislu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i 2. i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                    Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević, s.r.                                                                                               Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić