Tužilje su podnele odgovor na reviziju zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijenu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 55/14), pa je našao da je revizija dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP-a, s obzirom na to da je činjenično stanje ono koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje su pravni sledbenici sada pok. ĐĐ. Otac tužilja je 29.11.1995. godine kupio od sada pok. EE (majke tužene) predmetnu parcelu i odmah stupio u posed parcele. Ugovorenu kupoprodajnu cenu od 3.000 DEM prethodnik tužilja je isplatio u tri rate zaključno sa 03.08.1996. godine. Otac tužilja je preminuo 2011. godine, a tužilje se od tada nalaze u nesmetanoj državini predmetne parcele-poljeprivrednog zemljišta. Faktičku vlast tužilje ostvaruju neposredno i preko svog prethodnika od novembra 1995. godine, u trajanju dužem od 20 godina, ali je u zemljišnim knjigama kao vlasnik upisana tužena DD, čija majka je prodala parcelu ocu tužilja. Prethodnik tužilja je bezuspešno pokušavao da zaključi ugovor o prometu nepokretnosti sa naslednicima majke tužene, koja je preminula 1997. godine. Tužilje su tužbom tražile utvrđenje prava svojine održajem, jer su duže od 20 godina držaoci poljoprivrednog zemljišta u uverenju da je njihovo vlasništvo po osnovu nasleđa iza svog oca.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine, uz obrazloženje da tužilje ne mogu po osnovu održaja steći svojinu na predmetnoj nepokretnosti, smatrajući da rok za održaj teče od trenutka konačne isplate kupoprodajne cene, pa nisu imale savesnu državinu.

Suprotno, drugostepeni sud je primenio materijalno pravo sadržano u odredbi člana 28. st. 4 . Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa- ZOSPO, (“Službeni list SFRJ'', br.6/80, 36/90, “Službeni list SRJ'', br.29/96, “Službeni glasnik RS'', br.115/2005) preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, smatrajući da su tužilje kao savesni držaoci stekle svojinu na predmetnoj nepokretnosti vanrednim održajem.

Odredbom člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa- ZOSPO, (“Službeni list SFRJ'', br.6/80, 36/90, “Službeni list SRJ'', br.29/96, “Službeni glasnik RS'', br.115/2005), propisano je da savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Članom 30. st. 1. i 2. istog zakona propisano je da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj. U vreme potrebno za održaj uračunava se i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci.

Prema članu 72. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa državina je zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, a savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, pri čemu se savesnost državine pretpostavlja.

Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo sadržano u citiranim odredbama, kada je zaključio da je za sticanje svojine održajem bitan objektivni posed odnosno državinsko stanje, koje u konkretnom slučaju traje od 29.11.1995. godine, kada je kupoprodaja ugovorena i predat posed. Pravni prethodnici stranaka zaključili su tada usmeni ugovor o prometu nepokretnosti koji su faktički izvršili u celosti predajom poseda i isplatom ugovorene cene, tako da tužilje, odnosno njihov pravni prethodnik na taj način po osnovu kupoprodaje, drže i koriste navedenu parcelu od novembra 1995. godine.

Neosnovani su revizijski navodi tužene da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo iz odredbe članova 28. stav 4. i 72. ZOSPO. Održaj, kao osnov za sticanje prava svojine u smislu člana 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa podrazumeva da vlasnik ne vrši svojinsko pravo na stvari koju držalac koristi neometano i neprekidno tokom određenog zakonom propisanog roka i to savesno u uverenju da je on njen vlasnik. Nužni uslov za sticanje prava svojine vanrednim održajem je savesnost državine, a ne njena zakonitost. Nesavesna državina ne može nikada, pa ni protekom vremena da dovede do sticanja prava svojine, ali zakonitost državine je uslov za sticanje svojine samo kod redovnog održaja iz člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. U smislu pravila o vanrednom održaju iz člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa na kome je zasnovana odluka suda, savestan je držalac onaj koji nepokretnost drži u uverenju da je njen vlasnik, a da nije znao niti je prema okolnostima slučaja mogao znati da nepokretnost koju drži nije njegova, a nesmetani posed u trajanju od 20 godina dokazuje opravdanost takvog uverenja. Institut održaja se zasniva i na činjenici ne vršenja prava svojine od strane vlasnika. U prvostepenom postupku je izvedenim dokazima (saslušanjem svedoka) pouzdano utvrđeno da su tužilje u neprekidnoj i nesmetanoj državini predmetne parcele duže od 20 godina, budući da je parcela obrađivana od strane njihovog pravnog prethodnika, a nakon njegove smrti od strane tužilja, iz čega sledi da su kao savesni držaoci nepokretne stvari stekli pravo svojine na tu stvar održajem u smislu navedene zakonske odredbe, jer je rok za održaj istekao je u novembru 2015.godine, pre podnošenja tužbe (06.07.2016. godine). Savesna državina se pretpostavlja, pa onaj ko tvrdi drugačije mora to i da dokaže.

Tužena u reviziji ne ističe okolnosti koje bi dovele u sumnju zakonsku pretpostavku o savesnosti tužilja kao držalaca i istinitost iskaza svedoka na osnovu kojih je utvrđeno da su pravni prethodnik tužilja i tužilje bili u neprekidnoj – neposrednoj državini predmetne parcele u vremenu dužem od 20 godina (od predaje parcele u posed 29.11.1995. godine do podnošenja tužbe 06.07.2016. godine).Tužena tokom postupka nije dokazala da je tu parcelu držala i koristila, niti da je bilo šta preduzimala kako bi vratila posed na parceli koju je otuđila njena majka - pravni prethodnik tužene. Tužilje su momentom otvaranja nasleđa, oca pok. ĐĐ postale držaoci sporne parcele (član 73 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa), ali nisu mogle biti oglašene za naslednike na njoj zato što njihov pravni prethodnik nije bio upisan u javnim knjigama kao vlasnik tog zemljišta.

Imajući u vidu navedeno, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je usvojio zahtev tužilja za utvrđenje prava svojine na predmetnoj nepokretnosti, dajući pri tome razloge koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Pravilnost ovakvog zaključka drugostepenog suda se ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju.

Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP jer troškovi odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja parnice.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić